Са становишта духовне науке, Језик и Писмо творе Духовну Потку наше Осећајне Душе, која је преко Душе Бића, повезана (боље рећи: усаображена!) са Душом Свести.

Све поруке које примамо из Акаше (из Мајке СвеЗнања) иду тим редоследом: од Осећајне Душе, преко Душе Бића, до Душе Свести која је повезана са Божанским Духовним Језгром.

Кад год говоримо о Истини (коју вазда пишемо великим словом!), то подразумева да смо Истину сазерцавали кроз Божанско Око, илити Призму, Трију Душа: Душе Осећања, Душе Бића и Душе Свести.

Ако изузмемо из сазерцавања ма и једну Душу, те сазерцавамо само Двема Душама, тада, у свом Унутарњем Бићу, немамо потпуну, свеобухватну Истину!

Песнички речено, тада Истину можемо писати и малим словом, будући да није потпуна и свеобухватна.

Која је сврха и намера мојега песничког приповедања?

Одмах ћете схватити, да су сврха и намера –

Језик и Писмо!

У младости сам, да будем искрен, и сам писао на туђинском језику и туђинским писмом.

Испрва нисам разумевао и схватао, шта се дешава, и шта се скрива, иза тог младалачког незнања.

Веровао сам, да је језик – језик, и да је писмо – писмо!

Али, да није тако, то сам тек доцније открио и свестрано освестио.

Требало је да зароним у ведску, тибетанску, теософску и антропософску духовну науку о Бићу Језика и Суштаству Писма, да бих појмио, схватио и освестио колико су Језик и Писмо значајни и важни (па, можда, и битни!) за духовни и душевни развој Личности.

У нашему ДНК, у нашему Светлосном Запису, налазе се и садрже све ин-Форма-ције (свеколико прасећање и прапамћење наше!), које се открива (као Откровење!), између осталог, (и) преко Језика и Писма.

Да песнички, сликовито разјасним.

Претпоставимо божанску лествицу духовног развоја Личности, Лествицу од Нуле (0) илити Ништице до Дванаест (12), по којој се успиње Личност са свим делима својим.

Све оно што сам стварао раније, у младости, пишући на туђинском језику и туђинским писмом, у најбољим случајевима, допирало је до Пете тачке, до Петог ступња.

А када сам почео да стварам на србском Језику и србским Писмом (АзБуком, Србицом), тада су моје песме могле да се (у духовном смислу и значењу) узнесу и до Девете тачке илити Деветог ступња, а то значи да превазилазе Осми илити УзрочноПоследични (Каузални) ступањ, када се изравно из Акаше преузимају Видовита Знања и потом, кроз поезију, прослеђују у свет, у Народ.

Онима који су појмили, схватили и освестили моје песничко казивање, сувишно је свако додатно разјашњење.

Они већ знају (ако су, уистини, ВедСрби!), зашто стварају на србском Језику, и зашто користе србску АзБуку, односно Србицу!

Будући да је Песнику страно свако мисионарење, свако убеђивање, и свако душебрижничко проповедање, не желим да залазим у туђе поље Слободне Воље, јер немам Право на то!

Нека свако ствара на својему Језику, и нека свако користи своје Писмо, ако је то, уистини, открио, као своје, у својему Унутарњем Бићу!