Још сам у раној младости научио да судим (условно речено да судим, јер никоме немам право да судим!) о некој личности (а што се односи и на сушти народ!) по ономе у чему је та личност најбоља, најузвишенија и најплеменитија.

Свака је личност (ако је устини личност!) саздана како од врлина тако и од мана.

Врлинама ваља припомагати да се још више узвину, да се још више размахну, да се, сликовито речено,  расцветају у најлепши цвет, у најлепшу ружу; док манама, опет, ваља припомоћи да се од мана преобразе у врлине, да из Таме изиђу на Светлост, те да делају и дејствују за Светлост.

У том Светлу посматрам и Србски Народ.

Будући песником, знам све врлине и све мане Рода својега, али се вазда трудим да, превасходно, говорим о врлинама, из разлога који ћу вам сада разјаснити.

Ако говоримо о Врлини, онда Врлину и призавамо; ако говоримо о Лепоти, онда Лепоту и призивамо; ако говоримо о Доброти, онда Доброту и призивамо.

Оно што сневамо, мислимо и осећамо, то нам се и дешава!

Такав је Закон ПраВасељене, као и свих светова и звезданих јата.

Последњих година (а не само година, већ, можда, и векова!) сви су у окружењу, као и другде у свету (и позвани и непозвани, и словесни и бесловесни, и мудри и луди), почели, свако на свој начин, и свако из своје пећине, да суде о Србству и Србима.

Има ту, не само несувислих и бесловесних судова и критика, већ и нечега што је испод сваког човечанског достојанства, што је испод сваког укуса словесног бића, што је с ону страну смисла и разума.

Јасно се види, да из свих тих критика, које превасходно долазе са Запада, провејава завист, пакост, злоба и мржња!

Словестан човек, напросто, не може да појми, не може да разуме, не може да схвати, одакле избија толико зло и толика мржња из свих тих западних критичара!?

Има тренутака када ми се учини, да све те отровне речи (писане или усмене) изречене о Србству и Србима не долазе од људи, од словесних божанских бића, већ да су то речи демона и бесова у људскоме обличју, речи сенки и утвара, речи хуманоида.

Заиста, таква демонизација и сатанизација једног суштог народа није позната у повесници човечанства!

И поред свих знања и сазнања, никада нећу моћи да разјасним, схватим и освестим, како се могло догодити, да се сва поган овога света, да се сав изрод овога света, да се свеколико зло овога света, удружи и сједини у демонизацији и сатанизацији једног Словесног Народа?!

Било којег Народа!

Та демонизација и сатанизација Срба јесте школски пример психолошке пројекције.

Све оно што је у дубини свесног и несвесног бића западних критичара, они, са сврхом самоодбране, пројектују на Србе.

Другачије речено, они дубоко прикривено Зло у себи, у својему Суштаству, пројкетују (пресликавају) на Србско Биће!

Све оно што су они сами, собом и по себи, то виде у Србима, јер то што приписују Србима не могу у себи да сагледају, јер им је од мржње и зла сужено поље Свести и Свесности.

Тако Западњаци, по ко зна који пут у повести човечанства, лажно умирују своју прљаву, веома прљаву, савест.

Познато је из духовне науке, да савест постоји у оних (појединаца и народа) који нису развили Свест.

Сликовито речено, о савести говоре они у којих је закржљала Свест, јер Биће Свести увек дела и дејствује из Свести, а то значи Одговорно, тако да не прибегава савести, будући да је савест надокнада (компензација) за пригушену и закржљалу Свест.

Они су унапред одабрали жртву (а тако су вазда кроз векове чинили), да на њој искале свеколик бес свој, бес који је условљен тешким и дубоким фрустрацијама због лошег (никаквог!) генетског и светлосног записа.

Сада сте разумели, зашто ја с толико љубави приповедам и пишем о Србству и Србима!

Ако чопори и крда, са Запада, урлају противу Србства и Срба, онда је дужност србскога песника, да лепотом песничке речи, брани Род свој и Племе своје.

У таквим случајевима, песнику је дозвољено (Одозго!) и да понешто преувелича зарад одбране Рода и Племена!