Тек кад постанеш Неко, онда можеш бити и Нико!

Све док си Нико, ти све време машташ да си Неко.

Неко се не постаје у поседовању (овога или онога), у грабљењу и отимању (овога или онога), по звању и  имању (овога или онога); Неко се постаје у остваривању Бића својега и Суштаства, у бивању и бивствовању.

Таштина и пролазна слава света опсене не може те учинити Неким, већ те чини Никим и Никојим.

Све док си Нико, ти не знаш да си Нико; али, кад постанеш Неко, ти схватиш да си Нико!

Тада ти је, уистини, сасвим свеједно – јеси ли Неко или Нико!

Када Неко схвати да је Нико, тек тада несебично почиње да се жртвује за ближње.

Пробуђен и Освешћен Нико, све из Љубави чини; све више Љубави поклања.

И што више Љубави даје и поклања, њему се све више Љубави дарива и узвраћа.

Неко све за себе од ближњих присваја; Нико све од себе ближњима поклања.

Неко је Човек од Имања; Нико је Човек од Немања.

Нико је Потпун Човек зато што – Јесте; Неко је Непотпун Човек зато што – Није!

Људи никада не могу да схвате тако просте ствари –

да их, управо, оно што Имају, везује за свет опсене.

Ако Јеси, тада ти не треба ништа; ако Ниси, тада ти све треба.

Будући да ти све треба, ти све од ближњих и отимаш; све до онога трена Буђења и Освешћења, кад Бићем својим познаш, да ти, заистински, баш ништа не треба.

Ништа ти не треба, зато што си постао Нико, односно –

 онај који Јесте!