Драган Симовић: ВРЕМЕ МАЛИХ ЉУДИ
Нигде у свету нема више великих личности.
Ово је време малих људи.
Време у којему мали људи –
без својега става и мишљења, без своје поетике и погледа на свет –
о свему важном и битном
одлучују.
Великих личности нема више у свету, јер свет, овакав какав јесте, одавно и није за велике личности.
Велике се личности повукоше из света, и обитавају у неким тајинственим упоредним (и оностраним) световима.
Орлу и соколу није место у мочвари.
За њих су небесна пространства и високе стене понад румених облака.
Великих личности нема више ни у породици, ни у роду, ни у племену, ни у држави, ни у власти.
Свуда су у свету –
на кључним, на важним, на битним местима –
све сами мали људи.
Како од малих људи можемо очекивати нешто велико, племенито и узвишено, када ничег великог, племенитог и узвишеног нема у њиховом бићу?!
Ово је време (доба) КаЉуге; време у којему се све велико, племенито и узвишено изгони и прогони из света.
Велике су личности – прошлост, и поново ће (једном и негда) бити – будућност.
Али, сада их нема у свету; и немојмо их тражити у свету, зато што их нема!
На челу свих држава, свих влада и свих народа, гле, стоје мали људи!
Мали људи су одувек бивали себични и саможиви.
А себични и саможиви бивају, зато што је у њих све мало, тескобно и скучено – ум и раз-ум, срце и душа, дух и свест.
Тескобу и скученост коју у свету све више осећамо, то је управо тескоба и скученост од нас малих људи.
Да, заиста, сви смо ми мали људи –
тескобни и скучени, уплашени и престрашени!
Опхрвани бригама и страховима, а да не знамо што.
Дошао је тренутак, тренутак један у Вечности, када свако од нас мора да се побуни против малог човека у себи.
Да свако у себи самоме савлада и победи –
себичног и саможивог, уплашеног и престрашеног човека!
И, када савладамо и победимо малог, себичног и саможивог, уплашеног и престрашеног, човека у себи, тада ће и свет овај бити пун великих, племенитих и узвишених личности.
Али, све ово што рекох, и писах – то је
само мој дивотан песнички сан!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
О Песниче драги, о песниче Велики . Мислим, да сам по природи ведрога духа и увек спреман за шалу и смех али се одавно нечему овако нисам од срца насмејао као овоме твоме припоВЕДАЊУ у овој краткој али Величанственој песми .
Па се онда запита шта ми би да се овако смејем , и онда се повратим поново у редове овог ВЕДАЊА, и виде да се
ја у ствари радујем великој изреченој истини , јер само истина може тако да орасположи човека.
Али ,чини ми се да је мало оних који би се радовали овим стиховима истине и правде , јер она данас не пролази.
Данас је лаж , превара ,подвала и подлост , толико занимљива и вреднована да је ништа заменити не може .
Ако данас причаш или говориш нешто вредно и истинито, скоро нико неће да те слуша да те уважи или да то вреднује .
Само лаж , разврат и ништавило имају прођу , тада биваш занимљив и у центру си пажње , ових великих ништавила .
Зато те молим да не „осуђујеш“ „мале“ људе, јер они по природи ствари, и не могу дати нешто велико , и вредно, могу дати само нешто равно себи, мало, безвредно, ништавно , што чак ни њима не може да користи, или им се на крају разбије о главу.
Опет ти велим, не љути се на „мале људе“, јер ово је њихово доба , доба КалЈуге. Они су исти као и мале гуде,јер и оне се најбоље сналази и осећају у каљузи.
Прими братски поздрав од Сокола.
Ој, Соколе!
И ја сам се смејао, а да не знам што, твојему песнички надахнутом коментару!
Имам осећај, да је до нас, из Акаше, а у виду смеха, приспела Божанска Мудрост, да нас подсети на Смех Богова.
Заборавили смо да се, искрено и од срца, радујемо и смејемо!
Мило ми је, Роде, што си се над мојом песмом грохотом смејао.
Нека буде још таквих песама!