Поново размишљам о Србима.

И кад желим и кад не желим, размишљам о својему Роду, о својему Племену, о својему Народу –

јер то је, напросто, јаче од мене!

Толико сам пута рекао себи, да нећу више о томе ни да размишљам, ни да говорим, ни да пишем, јер све је већ речено и написано, а ја се само у својим песмама, у својим причама – понављам.

Али, не могу томе да умакнем!

Као да имам још нешто да кажем, нешто што сам већ рекао, али сада то исто казујем са новим сазнањима и искуствима, и, из другога угла сазерцавања.

Ево шта желим да кажем.

Чини ми се, а то је и моје дубоко осећање, да смо ми Срби цео двадесети век провели у великом ишчекивању нечега –

нечега-не-знам-чега!

И даље смо у том великом ишчекивању, и даље у великом ишчекивању –

нечега и ничега.

Као да је ишчекивање постало наш поглед на свет, наша поетика живота и живљења, наш једини смисао у свету бесмисла.

Када човек нешто ишчекује (а то се односи и на народ), тада он, изишавши из садашњег тренутка, излази и из самога живота.

Јер, свако ишчекивање јесте ишчекивање неке умишљене будућности која се никада неће догодити.

Додуше, у овоме времену нису само Срби у том великом ишчекивању, будући да је то захватило свеколики људски род, али ја Овде и Сада говорим, превасходно, о Србима, о нама.

Прошлост и будућност јесу велике опсене, зато што у стварности (у Космичкој, Божанској Стварности) не постоје ни Прошло ни Будуће Време, већ само, и једино, Садашње – Садашњи Тренутак, Вечно Сада.

Ишчекивати нешто (или некога), значи: зауставити природни, космички ток живота – значи: замрзнути, заледити сам живот.

Када нешто ишчекујемо, ми тада истински не живимо, већ само имамо илузију (опсену, омају) да живимо.

Живот се дешава једино у Садашњем Тренутку!

Али, не дешава се само живот у Садашњем Тренутку, већ се и смрт дешава у Садашњем Тренутку.

Нико није рођен, нико није умро, ни у прошлости нити у будућности – све се то дешавало (и све се то дешава!) једино у Садашњем Тренутку.

Наше предање, наше митове и бајке, нашу богату и стотинама векова дугу повесницу, морамо да сазерцавамо у Садашњем Тренутку, да је напросто живимо Овде и Сада!

Наши Божански Преци нису живели у некој далекој магловитој прошлости – не, Они живе управо Овде и Сада, заједно са нама, и једно су са нама – али, у нама!

Косовска битка се није догодила пре толико и толико векова – не, она се управо дешава у Овоме Часу, у нашим срцима, у нашим душама, у нашим битијима.

Зар нам све околности, и сва дешавања у свету, управо то не казују: да се Косовска битка дешава управо Овде и Сада!

Када кажем Овде и Сада, То Овде може бити било Где, подједнако у Србији као и у Аустралији.

Зашто је То Овде било Где?

Зато што је сваки расни Србин – свеколико Србство!

И било где да се затекне иједан расни Србин, тамо се управо и дешава Косовска битка, јер за свакога је расног Србина То Овде управо Тамо где је он!

Господари овога света створили су (давно!) велику магију, опасну и грозну магију – илузију времена!

Они преко велике магије, која се зове илузија времена, и владају над човечанством.

Та магија је настала у далекој прошлости (али је и та прошлост илузија времена!), и користила се у свим временима, у свим добима, у свим вековима.

Користе је све религије овога света, користе је све идеологије, користе је бољшевици, комунисти, мундијалисти, банкстери, либерали, демократи и сатанисти.

Илузију времена користе све позитивистичке науке, све позитивистичке школе, и сва позитивистичка учења; омају времена користе све индустрије уметности и забаве, сви медији и све владе света.

На илузији времена почива и ова цивилизација, која ће иза себе оставити само беду и јад, бесовски смрад и грозоту пустоши!

Изићи из илузије времена – јесте смисао нашега бивања и бивствовања.

Али, изићи из илузије времена можемо само онда, када бивамо Присутни – Присутни Овде и Сада!