Даждбог

У висини свих висина;

у дубини свих дубина;

 у тишини свих тишина –

Бог се мој, гле,

са мном игра;

 Бог се мој, гле,

са мном дружи!

И нада мном

Бог мој бдије –

 без предаха и трептаја –

као да смо Биће једно;

као да смо Душа једна.

 

Боравио сам три недеље на селу –

у Природи и Тишини.

Био сам далеко од рачунара, далеко од интернета, далеко од свих иних техничких помагала.

Са собом сам понео само две свеске у тврдом повезу, перо и мастило.

Записивао сам, шкрто, само суште стихове.

Плаво перо шарало је по грубом и жутом папиру, по којему се мастило разлива обликујући чудесна писмена.

Пожелео сам да са што мање речи што више тога тајинственог кажем.

Да песма буде само један стих, само једна реч.

Пожелео сам да згуснем и сажмем ПраВасељену у само једну реч, у само једно слово.

У овим стиховима речено је много више него у свим мојим минулим записима, али само за оне који разумеју језик поезије, језик певања и сневања!

А

Створио сам Те, гле,

Да би и Ти мене

Вазда изнова стварао,

У неким будућим

Пространствима Духа!

Б

Створио си ме,

Створитељу мој!

Да бих и ја Тебе

Вазда изнова стварао –

У песмама

И сновима

Које будан

Снијем!

В

Ти си Онај

Што се

Именом мојим

У тишини светова

Одазиваш!

Г

Бог се песнику

Кроз песму

Пројављује.

Д

Будућност је –

Недогођена прошлост!

Ђ

Прошлост је – Будућност,

Која се

Вазда изнова

Догађа!

Е

Сневам ја,

И са мном снију

Далека звездана јата.

Ж

Ти си мој божнаски исцелитељ,

Што ме у сновима мојим

Исцељујеш!

З

Истина је цвет

Што у сну процвета!

И

У сновима мојим, гле,

И ветар вечерњи

У песму процвета!

Ј

С ону страну звезданих јата,

Иза обзорја тишине и сна,

Рађа се Светлост

Давно рођена

У Будућности која никада

Још не бејаше догођена!

К

Створитељу, о Створитељу мој!

Ти што вечно долазиш и одлазиш, и снова се враћаш, да би без престанка стварао, све нова и нова бића у све новим и новим звезданим јатима!

Л

И векови, гле, минуше као сан;

и звездана се јата

у бљес један слише!

Љ

Тишина ноћи,

све дубља.

Зурим

 у звездана јата,

и сневам,

као негда.

Хук сове,

 нада мном –

пренух се,

ода сна!

М

На пут далек, полазим,

 уз гајде равнице

и сетне свирале ветра,

 под небом румено-љубичастим,

 с вечери, у сутон зелен.

Н

Уз свирале ветрова сетних

и уз бубњеве равнице

јездим подно румених облака.

Њ

Зурећи у залазеће Сунце

 угледах и познах себе

 у румено-љубичастом прстену

 понад обзорја тишине.

О

Путник сам, гле,

вечити на Путу!

И Пут мој води

кроз Срце властито.

П

Велика Мајка Звезда

у својој Материци носи

будућа звездана јата!

Р

Као у сновима,

око ПраСунца пловимо –

 незнајући да смо

 вечно на КолоПуту!

С

Тишина далеких светова

 у срцу мојему

одзвања.

Т

У срце се моје слише –

светови и звездана јата!

Ћ

Неки будући песници

певаће на језику Светлости!

У

Срце је пра-заметак свих битија.

Ф

Над пољем ветрова љубичастих,

изгрева пун Месец –

велик, румен и жут!

Х

Моји Велики Преци

из далеког звезданог јата,

нада монм, гле, бдију!

Ц

С вама сам,

а нисам ваш!

Моја ПраРодина

није од овога света.

Ч

На Пупку Света,

Велико Дрво Живота –

следи Сварогов Пут!

Џ

Све оно што овде чинимо,

то се пројављује

у неким далеким

световима сна!

Ш

Далека звездана јата,

 и мој пут тајинством,

завојнице живота!