(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

 

01

 

Све ово што пишем вама, драги моји читаоци, то истовремено пишем и Богу.

Свака моја песма, сваки мој лирски запис, јесте, истовремено, и моје обраћање Створитељу – Ономе Суштом Који је ПраИзвор Живота.

Ја сам по себи, заиста, ништа не могу да учиним!

Без Бога, ја сам слаб, крхк, трошан и немоћан.

Сваки је човек такав, и свако је биће такво.

Сви људи су крхки, трошни, слабашни и немоћни, само што ретки, веома ретки, бивају свесни тога, а још ређи,

 смеју то и да признају јавно.

 

02

 

Са Богом разговарам, онако како са ближњим разговарам.

Не разговара се са Богом само преко молитве; са Богом се разговара свуда и вазда.

Свака помисао наша, свака мисао наша, свако осећање наше, свака реч наша и свако дело наше, уистини, јесте унутарњи разговор са Богом.

Кад ми је тешко, пожалим се Богу; кад сам радостан, заблагодарим Богу.

Што год заиштем у Бога, знам да ћу, пре или доцније, од Њега и добити.

 

03

 

О својој Вери ретко причам.

Зато што не умем да препричам и разјасним своју Веру.

Моје Вере и нема и има у књигама.

Своју Веру нисам из књига научио; нисам преко књига дошао до своје Вере.

Моја је Вера однекуд рођена са мном.

Ми смо Једно!

У младости сам читао многе књиге; истраживао многе и различне вере и религије –

како Истока тако и Запада,

како Севера тако и Југа.

Али сам се, на концу, свагда и увек враћао својој Вери.

Поштујем све вере и религије, уважавам свачије духовно и мисаоно опредељење.

Све разлике поштујем и уважавам, а држим се својега Пута, држим се своје Вере!

 

04

 

У последње време, често ми се квари рачунар, још чешће ми се прекида веза са интернетом.

Ова машина на којој вам пишем, већ је на умору.

Одрадила је своје.

Иако немам новца, верујем и знам, да ћу ускоро имати нову машину.

Стићи ће однекуд; Бог ће ми је послати преко добрих људи.

Тако је вазда бивало, тако ће вавек и бити.

Желим да имам нови и најбољи лап-топ!

Кажем то пријатељу, а он ме у чуду пита: а како то мислиш?

Моје је да пожелим, и да жељу проследим Богу, а Бог ће већ то Сам да одлучи и реши.

И, не само ја да имам – да има сваки расни Србин, свака расна Србкиња!

Да сваки расни Србин и свака расна Србкиња имају све најбоље што им је за Живот и стваралачки рад потребно.

Јер, тек кад имамо, кад од Створитеља добијемо, онда можемо са ближњима и да делимо.

Тада смо корисни и себи и ближњима, тада смо друштвено корисни.

 

05

 

Ми Срби, не смемо више да се задовољавамо само мрвицама са богаташких трпеза – морамо од ПраВасељене и од Створитеља да тражимо и највише, и најлепше, и најбоље!

Тражимо – и добићемо!

Што тражимо – то и добивамо!

Ако ништа не тражимо, ништа ћемо и добити.

Нас су погрешно васпитавали и на дому, и у школи.

Васпитавали су нас да будемо скромни.

То је лицемерје.

Скромност у духовном није врлина, већ мана.

Кад схватимо да је скромност у духовном мана, тада ћемо сви имати довољно; зато што и наш Створитељ жели да сви ми имамо довољно!