(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Човек се свакога дана, свакога часа, вазда изнова рађа.

Из трена у трен умиремо, и, из трена се у трен снова рађамо.

Има дана, када је Дух високо горе, у самоме Небу; и, опет, има дана, када је Дух негде у сеновитим и мрачним дубинама.

Има дана, када смо тако лагани, да бисмо могли узлетети небу под облаке; и, опет, има дана, када смо тешки ко олово, када смо терет и себи, и ближњима и Богу Живоме.

Има дана, заиста, има разних и различних дана на нашему КолоПуту.

 

02

Никада нисам желео да откривам нека своја знања, да се у сусретима с ближњима размећем својим (а и туђим, књишким) знањима.

Да се надимам и гордим!

Да засеним присутне својим знањем, својом таштином, својом гордошћу, својом бесловесношћу.

Зашто?

Зато шту су моја знања – моја тајна!

Знања су тајна – у тајни се примају и, у тајни се предају.

Када се човек размеће знањима, онда губи моћ над знањима, онда му божанско дејство знања сахне и чили.

Увек сам и вазда скривао и прикривао своја знања, поготову тајна знања!

Претварао сам се да појма немам о ономе о чему се прича у друштву; претварао сам се да нисам начитан, да нисам образован; претварао сам се да сам сасвим обичан, прост човек.

Такав сам остао до дана-дањег.

И гле чуда, управо је то најчешће и највише збуњивало људе!

Када поседујеш нека знања, поготову тајна знања, људи то осете у ваздуху.

Ти не мораш ништа да им причаш; можеш да глумиш бесловесног човека; али, они осећају да ти ниси обичан, да ти имаш неке тајне моћи, да ти ниси будала, већ да само глумиш будалу.

Људи осећају, све осећају.

 

03

У младости сам много путовао, скоро свакодневно путовао.

Путовао сам на разне начине, али сам највише волео да путујем на палац, да изиђем на цесту и да стопирам.

Тада сам, стопирајући, сретао и упознавао разне и различне људе.

Заиста, упознао сам много племенитих људи.

Сусрети су дивни!

Кад год на свом КолоПуту сретнем непознатог човека, ја имам осећај да сам срео новог и непознатог себе.

Обично сам возачима, а бивало је и мушкараца и жена, причао дивне, бајковите приче –

из срца, из душе, из унутарњег бића.

Људи су, уистини, уживали у мојим причама.

А, кад би ме, после неког времена, запитали шта сам по занимању, чиме се бавим и шта радим, ја бих им одговарао да сам прост радник, да сам сељак, да сам некакв или никакав мајстор.

Никад ми нису поверовали.

Један ми је човек, кроз смешак, рекао: Ти уопште не личиш на радника и сељака!

Заиста, у трену сам схватио, да ја не могу да личим ни на кога другог, до ли само на себе самога!

После тога, нисам више никада глумио бесловесног човека.

 

04

Тешка је позна јесен, овде у низини покрај Дунава.

Влага, магла и тмуша.

То ми душу разједа.

Као и мојему оцу, као и свим иним горштацима који су се спустили у равницу.

У последње време, последњих година, кад у позну јесен крену кише сипуље, тмуше и магле, имам осећај да ћу умрети напречац, да ће ме удавити влага, да нећу доживети пролеће.

Сетих се Његоша.

И њега је изједана влага и тмуша.

Ни он није смео да зајесени у Црној Гори; позну јесен и зиму проводио би негде на југу Италије.

А имао је само тридесетак лета!

 

05

Песници су кратковеки.

Имају кратак животни век.

Брзо обаве свој задатак, и још брже сагоре.

Песници се не баве дуго у овоме свету.

Обаве свој задатак, и преселе се у језгро звезданих јата, у Сварогов Ириј.

За разлику од песника, сликари су дуговеки.

Сликари, најчешће, имају дуг животни век.

Ето видите, спрам таланта и животни век!

 

06

Синоћ смо, моја супруга и ја (моја животна сапутница, са којом сам четрдесет лета заједно!), изишли у шетњу, овде у мочварама покрај Дунава.

Влага и тмуша у ваздуху.

Гуши ме сумаглица и измаглица;

застајем, успоравам ход.

Она ме гледа са чуђењем.

Кажем јој: немој се чудити! –

када си још срела песника

који има шездесет и пет година?!

Највећи су песници напустили овај свет

пре четрдесете!

 

07

Да, заиста, живот је леп, живот је дивотан, и онда кад старимо, и онда кад нам је тешко, веома тешко.

Никада не одустајмо од живота; радујмо се животу и онда када умиремо!

Зато што је живот вечан и бескрајан.

Зато што живот нема ни почетка ни свршетка.

Зато што је смрт само један сан, само један пролаз – из света у свет, из света у Ириј!

После смрти, долази поновно рођење и, тако укруг, из круга у круг, низ бескрајна јата звездана, на КолоПуту Сварога, око Духовног ПраСунца.