(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Неке невидљиве и тајинствене силе управљају светом.

Од људи ништа у свету не зависи.

Људи се, заиста, никада, и ни за шта, ни питали нису.

Били су, и остали, само неми посматрачи и немушти сведоци.

Ми бивамо вођени неким силама и дејствима, неким невидљивим бићима из оностраних пространстава; и ми ни о чему не одлучујемо, нити се изашта питамо.

Ми нисмо слободни; ми само имамо привид Слободе.

А тај привид Слободе зове се – Опсена, Омаја, Маја.

Светом управљају неке тајинствене и променљиве силе,  из сазвежђа и звезданих јата, а ми, те нама несхватљиве и неухватљиве силе, називамо Духом Времена.

Шта је Дух Времена – нико поуздано не зна!

Свако од нас има своје виђење, појимање и схватање Духа Времена.

 

02

Ма шта год чинио, ја сам немоћан да било шта променим у свету.

И сви ми да се удружимо – ни тада ништа нећемо променити у свету!

У спољноме свету, сви смо ми само неми посматрачи и немушти сведоци.

Овај свет никада није био бољи, нити ће икада бити бољи!

Какав је данас – такав је одувек био, и такав ће заувек бити.

 

03

Највише што можемо да учинимо (а то једино и можемо и морамо да чинимо!) – јесте да мењамо себе.

Да мењамо себе, али из Дубине и са Висине – из Дубине и са Висине Унутарњег Пространства.

Да мењамо себе – не због света, већ себе ради!

Не мењамо се зато, да би нас прихватио свет, већ да бисмо ми сами себе прихватили; те да би нас, потом, и  Виши Духовни Светови прихватили.

 

04

Нама се данас чини, да је Зло посве завладало светом, те да Доброте уопште и нема у свету.

Ми бисмо желели да Доброте буде све више, али је ње, упркос свим напорима нашима, ипак, све мање!

И ми се због тога осећамо лоше, осећамо се јадно и бедно.

Несрећни смо и очајни, као да су нам све лађе потонуле.

И то бива узроком свих наших болести!

Ми желимо да овај свет буде све бољи, а он је, ипак, све гори!

Ми желимо да овај свет буде што бољи – зарад нас, зарад деце наше, и зарад унука и праунука наших.

Ми желимо – али смо немоћни!

И тако падамо у очај, у безнађе, у сету, у тугу, у болест.

И све дубље и дубље тонемо – у таму, у чамотињу, у ништавило.

 

05

И тако се вртимо укруг – из једног животног тока у други, из другог у трећи, из трећег у четврти, пети, десети и стоти.

То се зове Витло илити Самсара.

Како изиђи из Витла – Самсаре?

Тако што ћемо кренути Путем навише – ка ПраСветлости, ка ПраЖивоту.

Престаћемо да тумарамо унаоколо по мраку Хоризонтале, и кренућемо навише уз Вертикалу –

ка ПраВиделу Вечног Живота.

До сада смо лутали и тумарали Спољним Путем, а одсада ћемо, смирено и самопоуздано, ходати и  корачати Унутарњим Путем Светлости.

Збогом, варљиви свете! – рећи ћемо – ми смо окренули Путем ка Дому своме.

 

06

Једино на Унутарњем Путу ми имамо бескрајну Слободу.

Док на Спољноме Путу немамо ни С од Слободе!

Само са Унутарњег Пута можемо помоћи и себи и ближњима.

Само са Унутарњег Пута, из Унутарњег Пространства, можемо створити боље, лепше и дивотније светове –

за своју децу, и за децу своје деце.

Само се у Унутарњим Пространствима налазе одговори на сва питања овога света, као и свих иних –

далеких и тајинствених светова.