(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Богови наших предака јесу и наши богови.

Немојмо говорити о боговима наших предака у некој далекој прошлости, већ у садашњем времену.

Они нису били, негде и негда, већ управо јесу – овде и сада!

Они су у нама, у тајинственим дубинама наше душе, нашега бића и суштаства.

Наши нас богови никада напустили и оставили нису – но смо ми њих напустили и заборавили.

Заборавши своје богове, ми смо сами себе заборавили.

Са заборављањем својих богова, постали смо слаби и немоћни у свету, постали смо жртве својих највећих душмана и мучитеља.

 

02

Срби су постали слаби и немоћни зато што су се одрекли својих истинитих богова, поверовавши да ће их боље штити и чувати неки туђински богови.

Туђински богови остају увек туђински богови!

Наши су богови дубоко повезани и са бићем нашега језика.

Кварење србскога језика отпочело је са одрицањем властитих богова и прихватањем туђинских богова.

Са кварењем језика отпочело је и кварење наше србске, словенске, ведске и аријевске душе.

 

03

Име сваког нашег бога, као и име сваке наше богиње, повезано је не само са одређеним становиштем и придевом душе, већ и са стањем божанске свести.

Сваки од наших богова присутан је у нама, као што смо и ми сами – сваки од наших богова у различитим тренуцима.

Некад смо Сварог а некад Перун; час смо Свевид а час  Мокоша; некад смо Даждбог а некад Девана; час смо Велес а час Сербона – све у зависности од стања свести и од тренутног становишта и расположења наше душе.

 

04

Онај ко се одриче својих богова, одриче се живота у себи, зато што наши богови представљају и наше животне токове.

Ма колико човек умно, научно, душевно и духовно узрастао, ма на којему се ступњу божанског развоја налазио, он, напросто, не може да живи, не може да бива и бивствује, без својих богова.

Јер наши богови – то смо ми сами такви какви уистини јесмо!