(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Да ли сте слушали Светлану Стевић Вукосављевић?

Да ли сте слушали тај праискони србски глас, тај прасрбски пој и пев, ту праизворну србску песму коју још само, можда, певају и попевају последње виле изворкиње и загоркиње из Хомољског горја?

Ја сам слушао Светлану, то словенско женско божанство светлости, и могу вам рећи, да само богиње и виле имају такав глас!

Било је то пре, скоро, четредесет година, када смо се  Светлана и ја срели и упознали.

Обоје смо започињали свој посвећенички рад у трагању за древним србским праизворима и духовним ризницама – она као сакупљач и певач заборављених србских песама, бајки и предања, а ја као песник који трага за тајинственим и оностраним у Србској Акаши.

Дружили смо се и припомагали узајамно, на свим пољима стваралаштва.

Одмах да разјасним, песнички.

 Светлана је била најпре другарица моје супруге, па је онда постала наша заједничка пријатељица.

Реч пријатељица, наравно, користим у изворном србском значењу – како језичком, тако и естетском и, етичком!

То су оне године, када је тама комунизма владала Србијом, и када се ништа древно србско није смело истраживати.

Били смо обележени обоје, али не само ми, већ и наше породице.

Дешавало се, да обе наше породице остану и без стана и без новца, па смо онда заједнички сакупљали новац за нешто што је само привидно личило на стан, у неким уџерицама и ћумезима београдским.

Светлана са трогодишњом ћерком, и ја са супругом и једногодишњим сином.

Једног зимског дана бејаше нам свима веома тешко.

Притисла беспарица, као и вазда, студено у соби, а остало је једва нешто млека, хлеба и сира за децу.

Тада је Светлана, уз свећу, отпевала једну праизворну песму која нам је свима подигла дух.

Сутрадан смо, захваљујући овој песми, победили силе таме.

Убрзо смо имали и довољно новца, и свако од нас понаособ пристојан стан.

Песма се зове Леп је божур, нане! коју и вама препоручујем, да је управо, овде и сада, чујете!

http://www.youtube.com/watch?v=1qELSzKeaWU

 

02

Има Светлана и лепших и дубљих и бољих песама, али је за мене ова песма веома драга и мила – схватате већ из којих разлога!

Писао сам о Светлани за разне листове и часописе, али то није ишло лако.

Нису хтели, и нису смели, уредници да ми пусте чланак, интервју, репортажу или есеј о Светлани – плашили су се властитих сенки, сенки бољшевизма!

Тек је средином осамдесетих година Светлана успела да уђе у радио и телевизију, тек је тада њена песма допрла до народа.

Питам се, зашто вам све ово казујем?

И, да ли ово моје казивање и писање има икаквог смисла?!

Да ли ћете разумети и доживети срцем и душом?!

Казујем вам и пишем, да би сте схватили и разјаснили, да је борба за Духовно Србство увек, и вазда, бивала и тешка и мучна и болна.

Да бисте схватили и разјаснили, шта је то србска судбина, србски усуд и србска карма.

 

03

Светлана је обавила и посвећенички заокружила свој задатак добивен од богова и предака.

Србство после Светлане биће духовно –  и моћније,

и лепше, и богатије, и узвишеније.

Пре Светлане, нико у Србству није ни знао, ни умео, ни могао да пева и попева праизворне ведсрбске песме.

Сада је, из дана у дан, све више оних који иду тим Светланиним путем, само што нико нема Светланин глас!

А Светланин глас – то је заиста чудо! –

Светланин глас јесте, уистини, глас хомољске виле нагоркиње!

 

04

Драго ми је што је Светлана остварила националну пензију – заслужила је, па и више од тога! – и што сада може смирено да се посвети стваралаштву.

Ја се још увек борим – можда ћу и сам ускоро остварити нешто у виду пензије, ако ли сам заслужио!

Одавно се нисмо видели Светлана и ја, али се моја супруга и ћерка повремено сретну с њом, па ми онда све потанко исприповедају.

Дешава се, да годинама не сретнем своје драге и врле пријатеље из младости.

Не знам шта је то у мене, и зашто, али неке своје пријатеље одавно нисам видео, а као да све знам о њима, и као да они све знају о мени!

 Обавили смо заједничке послове и задатке, и то је остало записано у Акаши, па сада свако од нас, понаособ, обитава и ствара у свом свету.