(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Кад прођу и мину године, човек се само лепог присећа.

Зато што га само лепота може сачувати и спасити.

Моје рано детињство пуно је тајинствене лепоте.

Кажем тајинствене лепоте, зато што то није лепота од овога света.

Јесте виђена и доживљена у овоме свету, али није од овога света.

Не знам одакле је потекла, и не знам како је до мене дотекла!

Када у овоме часу уроним у своје рано детињство, онда ми се чини, да то није било детињство обичног детета, већ детињство детета вилењака.

Растао сам у Природи које нигде више нема – у бајковитим пределима какви се још само срећу у сновима великих сневача.

У Природи сам видео и препознавао Мајку, као што сам и у Мајци видео и препознавао Природу.

Две Мајке бејаху, уистини, Једна у Једној Мајци!

 

02

Ја више не знам шта је стварност, а шта сан!

Не знам да ли је стварност – сан, или је сан – нека виша стварност!

Та два света – сан и јава – у мени су се одувек преплитала и прожимала.

Живео сам упоредо, и истовремено, у оба та света.

Да нисам живео тако како сам живео, можда уопште другачије и не бих живео!

 

03

Овај свет је веома суров.

Толико је суров овај свет, да је право чудо и да опстајемо у њему!

Људи обично не размишљају ни о чему, па ни о својему животу, као ни о животу уопште, али ко год размишља и промишља, ко год сазерцава себе и свет у којему живи, одмах ће схватити да је ово веома суров свет, те да је право чудо што живот у овоме свету ипак опстаје, и траје, до дана-дањег!

Човек без својих снова које будан снева, не може да опстане у овоме свету.

Снови које будни сневамо, бране нас и штите од суровости света.

Суровости света које су израсле у велико зло света!

 

04

Шта су наши снови које будни сневамо?

То је светлосно уже преко којега смо повезани са вишим духовним бићима из виших божанских светова.

Ако немаш своје снове које будан сневаш, онда те никаква религија и никакво духовно знање и сазнање не може повезати са вишим духовним бићима из виших божанских светова.

Не знам како је то у других, али знам да је у мене вазда и увек бивало тако.

Да нисам имао, и да немам, снове које будан сневам, не бих се одржао у свету ни до двадесете године!

 

05

Све тако брзо прође и мине као сан.

Као вечерњи дашак понад горскога језера.

И, ако не живимо овај тренутак, ово вечно сада, онда ће нам живот проћи тако као да га и нисмо живели!

Само онда када живимо све милионе тренутака свога живота као један једини тренутак, као овај тренутак, можемо проширити и продужити свој живот све до граница вечности и бескраја.

И тада ће нам овај кратак земаљски живот, од шездесет или осамдесет година, бити бескрајан и вечан, али, бескрајан и вечан са сврхом и смислом!