(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Неке Тајне никада не желим да откријем.

Свесно сам одбијао да откријем многе Тајне.

Зато што се Лепота скрива иза сваке Тајне.

Свака Лепота бива Велика Лепота све док се не открије Њена Тајна.

Кад год откријемо неку Тајну ми истовремено убијамо Лепоту те Тајне.

Зато између нас и Духа Стварања постоји Велика Тајна.

Велика Тајна између нас и Духа Стварања заувек остаје Велика Тајна.

 

02

Присећам се својих заљубљивања у детињству, па и првих љубави у раној младости.

Тада је све бивало Тајна.

Девојке у које сам се заљубљивао бејаху за мене Тајна.

Што је нека девојка бивала већа Тајна, тиме је и моја Љубав према њој бивала све већа.

Тајна је зрачила чудесном Божанском Светлошћу око љубљене девојке, а и она сама бејаше оличење Светлости, утеловљење Лепоте, оваплоћење Божанства.

Још тада сам наслућивао и осећао, а и срцем знао, да, када откријеш Тајну – све се у теби и око тебе сруши!

Кад год откријеш Тајну – убио си Љубав!

 

03

Зашто данас у свету нема Великих Љубави?

Зато што су откривене све Тајне између Човека и Човечице, између Бића Човека и Бића Човечице.

Све је откривено, разоткривено и обелодањено до најдоње приземности; све је свучено на земљу, у блато, у каљугу; остало је само скрвчено, обесвећено, понижено и мајушно, јадно и никакво, биће сексуалности.

Сексуално васпитање убило је Љубав, убило је Божанско Биће Човека и Човечице, убило је Сврху и Смисао Живота и Живљења.

Тако је Велики Инквизитор од словесних људи створио бесловесну руљу.

Човек и Човечица нису више Муж и Жена, него мужјак и женка, баш као у нижих врста, баш као у псина.

 

04

Свако Знање мора да прати Осећање.

Осећање освешћене Љубави.

И то је онда исцељујуће и животодајно Знање.

То је Знање Бога – БогоПознање.

Такво Знање подразумева и уважава Тајну –

као потку Знања, као Знање унутар Знања, као Знање с ону страну Знања.

Знање које разоткрива и разграђује Тајну, престаје бити исцељујуће и животодајно Знање, и постаје знање које човека води у болест и смрт, у бесмисао и безверје, у безнађе и ништавило.

 

05

У савременом свету нема више Велике Чаролије, и зато су људи на смрт болесни – на смрт болесни, безнадежни и немоћни, од лажних знања и сазнања која их према смрти воде.

Нема више Чаролије Живота и Живљења; нема више Чаролије Љубави и Лепоте; нема више Чаролије Истине и Доброте; нема више Чаролије између Човека и Човечице; нема више Чаролије између Човека и Природе.

На концу, нема више ни Цивилизације, јер ово што још називамо цивилизацијом јесте, уистини, сушта опречност и супротност ономе што би требало да буде, по Великој Замисли – Словесна Цивилизација илити Цивилизација Словесних Бића!