Драган Симовић: Поћи ћу у Земљу белих ждралова
По горским венцима снези копне;
По присојима, гле! шљиве цвату;
А плавим небом – ждралови бели!
Високо лете, понад горја.
(Песник Бели Ждрал)
Поћи ћу, у освит века,
Да тражим Земљу белих ждралова.
У освит века, гле! поћи ћу,
С тугом и сетом, на далек пут,
Да нађем Земљу белих ждралова.
Поћи ћу, ко негда, на далек пут,
У Свету Земљу белих ждралова.
Мајко! премила, сва од светлости!
Поћи ћу, и, већ сам пошао
Да умрем у Земљи белих ждралова.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Пријатељу мој, пре пар година сам једрио са другом по бурном мору. Био је то крај септембра, дувао је јак прохладан ветар више северни него северно – источни. Према нам је ветар носио велико јато ждралова који си били највише 200 метара изнад нас. Одједном су направили перфектну формацију и полетели узлазном спиралом навише. Са раширеним крилима чили је распон био око три метра, пружали су неописив призор. Јасно се видело да је њихов лет ”узбрдо” био врло напоран па сам се чудио зашто то раде. Вертикални лет је трајао око десет минута, једва су се видели…и одједном, у дугом низу су полетели право према југу страховитом брзином. Тада сам схватио да су летели увис док нису наишли на снажну ваздушну струју која ће их понети према југу. Ех, како сам им завидео.
Овај твој коментар, Драгославе, јесте дивотна песничка слика, дивотна песма у прози.
То је лирика срца.