Лирски записи

01

Проговорио сам на једном чудном и тајинственом језику, тако су ми рекли родитељи.

Тај чудан и тајинствен језик био је језик вилењака.

То сам тек много доцније сазнао.

Многа деца проговоре на том језику, на прајезику.

То су певљиве, мелодичне речи.

Речи од милозвучних самогласника и милозвучних сугласника.

Речи без оштрих сугласника као што су: р и ж.

Све оштре, страшне и ужасне речи у србском језику имају обевезно сугласнике р и ж: смрт, нож, бодеж, ужас, рез, рат, крв, жртва, трн, рака, црн, лупеж, крпеж, страва, стрмина, стрвина, мора, мртвац, мртваја, крах, крај, гром, погром, прогон, жалац, ждрело, жрвањ, жар, пожар, ватра, вир, вртлог.

Када песник жели да дочара страву и ужас, тада у песми ритмично понавља речи које управо садрже ова два сугласника.

Стога деца дуго не изговарају речи са гласовима р и ж, речи које их извлаче из тајинственог царства вилењака и уводе у суморан и прозаичан свет људи.

02

У најранијем детињству запамтио сам двостих који је до мене однекуд дошао, и који сам својим унутарњим бићем појимао и разумевао, само што га тада никоме нисам умео да разјасним и преведем.

 Тај двостих и сада (поново) записујем:

Оја нина туја виј,

мети нуна аза веј!

Овај двостих преведен са вилинског језика на србски језик, гласи:

Кад упознаш самога себе,

тада ћеш знати ко сам ја!

Као што осећате, смисао сам превео, али ритам и унутарњу музику стиха – нисам успео.

При превођењу и препевавању поезије са једног језика на други језик, ритам и унутарња музика стиха увек остају непреводиви!

То песници најбоље знају.

03

Вилински језик јесте језик чаролије.

Поваљање и певушење вилинских речи и песмица има чаролијско, магијско, онострано, тајинствено значење.

То је језик вилењака чаробњака, вилењака жреца, вилењака исцелитеља.

То је језик вилинских бајалица и басми.

У вилењака је све чаролијско, све магијско, све обредно, све ритуално, све бајалачко.

Њихов свет обједињује истовремено и видљиве и невидљиве светове; њихов свет је на граници двају светова: на једној страни – непојавни и онострани свет Природе, а на другој – овострани и појавни свет људи.

Једино ретки песници и несвено, до краја свог земаљског живота, одржавају везу са вилинским светом.

Зато свака права поезија и јесте – вилинска!

Колико је вилинског у поезији, толико је и животодајне енергије у песничкој речи.