Лирски записи

01

Док корачам левом обалом Дунава, кроз шуму белих и црвених врба, осећам присуство невидљивих пријатеља из виших светова.

Осећам их у ваздуху, осећам их у води, осећам их у крошњама дрвета на ветру.

Препознајем их по светлуцању и пуцкетању у ваздуху, по изненадним мехурићима у води, по малим вртлозима и светлацима над водом.

Дунав је, уистини, света река наших предака, наших белих и плавих вилењака.

Откривам места тишине, места исцелења, места моћи.

Све је тајинствено и тајносано у свако доба године, у свако доба дана.

Када с јесени и у проћеће дува кошава, тада ова света река пројављује своје тајне, открива своје моћи.

 

02

Дешава се, у неким тренуцима, да изиђем из Времена и Простора и уђем у Вечност.

Док седим на пању уза саму воду, у вечерњи сутон плаветно-зелен и румено-љубичаст, из свог унутарњег бића јасно видим све што је минуло, све што ће бити.

Видим Дунав у Доба девичанства, у Доба праисконо, у Доба наших великих предака.

Са Дунавом разговарам преко језгра своје унутарње душе, онако како разговарам са сваким ближњим.

Размењујемо узајамно своја божанска, исцељујућа и животна дејства, размењујемо узајамно своје божанске и духовне моћи.

 

03

Када дува кошава, и када се крошње белих и црвених врба свијају до земље, тада тајносано чујем дивотну вилинку из виших духовних светова.

Чујем појање и свирање, чујем сва могућа праискона глазбала, чујем све могуће тајинствене музикалне направе вилењака и других невидљивих бића – чувара Реке, чувара Природе.

Упознао сам Душу Дунава, као што је и Дунав упознао моју Душу.

Дунав за мене није само река, само једна од река; Дунав је за мене Биће; али не обично Биће, већ Биће духовно, Биће одуховљено, Биће посвећено.

 

04

Док тихујем на светим водама Дунава, тада Време стаје и престаје.

Тада Времена нема; постоји само Овај Тренутак, само Ово Вечно Сада, само Вечност.

Ако сам болестан, Дунав ме исцељује; ако сам обхрван немирима, Дунав ме смирује; ако сам тужан и сетан, Дунав моју тугу и сету преиначује у радост и блаженство.

 

05

У вечерњи сутон, на широком источном ветру, мрешка се и зрцали плаветно-зелен и црвено-љубичаст Дунав, подно плаветно-зелених и црвено-љубичастих облака.

Изгрева пун Месец, огроман, румен и жут.

Гледам Месец над водом, гледам Месец под водом, и гледам Месец по крестама валова, распршен ширином и дужином до пурпурних и малинових брежуљака у даљини.

Високо нада мном кликћу и светлуцају галебови, мала и велика и највећа јата галебова.

Док у јатима прелећу понад свете воде, над крошњама белих и црвених врба разлеже се моћан вихор од тисуће и тисуће њихових моћних и румено-златних крила.

 

06

Никада нисам усамљен на Дунаву.

Свуда су око мене мила и дивотна невидљива бића.

Крилати-лепршајући пријатељи из упоредних и оностраних пространстава.

Некад ми се укажу као светлаци, као свици, као мајушне муње, а некада као мехући над водом, као жубор и жамор у крошњама белих и црвених врба.

Шапућу ми, певуше ми, свирају ми на врбовим и ветровим струнама, на паучини и влатима трава.

 07

  У последњи сутон и сумрак, враћам се лагано дому своме, док пун Месец, огроман, румен и жут, корача са мном упоредо.

Дунав ми довикује из даљине, моћним валима бијући у обале, бијући у бубањ равнице, свирајући у ветрове и  вилинске гајде.