Петнаесто мудрованије из Тијаније

 

(У току писања слушао сам

Daemonia Nymphe – Kratia Asterope)

 

*

Непријатељ се разбашкарио

 

Дали смо превише простора нашим непријатељима. То су започеле наше

 вође још у давно прошлом времену, и то се преносило, преносило, са вође

на вође. По мишљењу Тијанијаца, и по моме мишљењу, непријатељ је

ушао у наше двориште и по њему вршља како хоће,  кроз наш језик, кроз

србицу-словарицу, посебно кроз други србски облик – латиницу. Латиница –

што је погрешан назив, јер њу нису измислили Латини, они ништа стваралчки велико никада нису измислили, одговара нашим непријатељима, они тако размишљају и живе. Потка њихових језика има за основу србски језик, ма како

они ту основу звали. А они је зову разним квазинаучним именима, у томе им издашно помажу наши квазинаучници, а никако да напишу једино логичну и

са милион доказа подкрепљену истину. Они ће пре прегристи свој језик него

што ће изговорити реч – србски.Латинична двослова за једно слово, на пример -љ=lj.  њ=nj и друга, могу да праве и праве двосмисленост или вишесмисленост.

То је рупа коју користе наши непријатељи да нам праве хаос у главама, најпре у

главама наших вођа, они у нашим. У животу то се изражава кроз све појавне

облике – политици бесмисла, губитку идентитета – националног или породичног,

лагању, лоповлуку свих врста, и замагљивању перспективе у свим сверама живота.

И тако се једна дивотна реч, која даје одговорност и моћ, реч -вођа, претворила

у једну другу реч, са истим словима, али са сасма другом енергијом.

 

* *

 

Хотел Генералштаб

 

Разрушена зграда Генералштаба, на углу Немањине улице и улице Кнеза

Милоша, је одраз намере деветнаест земаља, деветнаест милосрдних анђела,

иза које стоји АНТО – ТОНА – АТОН. По свим правилима правде и истине

извршили су злочин и земљу Србију довели до пропасти. Зграда Генералштаба,

оваква каква је данас, дана 17. 01. 2014. године, је показатељ, споменик, кога

треба показивати покољењима и свим добронамерним људима света, шта су урадили нељуди једној невиној земљи, са најславнијом историјом на свету,

додуше историјом која се не учи у школама и факултетима, и која се све више открива кроз документа страних аутора и држава, кроз ископине, генетику, кроз

хиљаде доказа, разних врста, из разних области.

Сада неко преко баре, тобож милосрдни улагач капитала, хоће на том месту,

уместо Генералштаба, уместо споменика, на његовим темељима, да изгради луксузни хотел. Хоће, ако му то дозволе нови наши-њихови вође, а они, како то свакодневно гледамо и видимо, удворнички јуре за јаловим циљевима, и из

проблематичирнице која се зове Влада, доносе све погубније и погубније

одлуке. Уместо Генералштаба, кроз који је провејаво дух великих генерала,

великих ратника-ослободиоца и победника, родиће се наказа за Јенкије, за

њихове слугеране, за њихове команданте у анђеоско-милосрдној агресији,

 хотел са много звездица, можда педесет белих звездица, које убијају црвене, црвена крвна зрнца, и која ослабљују државу, ослабљују наше ћелије, органе,

исисавају крв, наше здравље, наш свакодневни и духовни и свеколики живот.

Ех, наш Боже! У земљи Србији, чију духовну структуру чини унутарња Тијанија,

на месту Генералштаба, неко хоће да прави хотел, нову црну рупу, сличну оној

шпија згради на Дедињу! Хоће да сакрију злочин изградњом црног Бездана

усред Небеског Јерусалима!

 

 

* * *

 

Календар – рад не тако лак

 

Једно од милион открића, које говоре о величини србског бића, и о огромном значају Срба у цивилизацијском смислу, је  о т к р и ћ е  србског календара. У

њему се недвосмислено види да је србица, коју сада инфантилно називају ћирилица, постојала далеко пре Ћирила и Методија, далеко им лепо кућа, али

показује и много других крупних ствари, и отвара многа друга крупна питања. Да имамо домаће научнике, не њихове-наше, овај календар би им дао много нових

истина, много правих докторских теза, откриле би се толико крупне истине да би историја света изгледала сасвим друкчије. Најважнија истина је пространство Срба, потом питање Византије, Римског царства, и много других. Но, полако, доћи ће то време, оно је већ дошло, истина нараста и гомила се, и преко ње се више не може прећи, јер праву истину време никада не може да изгрицка.

 

* * * *

 

О молитви

 

Досадашње молитве, како нас предања уче, предања из школа, цркава, наших родитеља, су, уствари, прошња. Врло често, најчешће, људи траже нешто нереално,

што нису заслужили, јер се нису ни мало дали ближњем, даљњем, свем свету. То је,

уствара покушај крађе, крађа и у буквалном смислу речи. Сетите се неких молитви:

-Дај ми, Боже, пара.

– Дај ми, Боже, да комшији цркне крава.

– Дај ми, Боже, велику кућу-

– Дај ми, Боже, главну премију на лотоу.

– Дај ми, Боже, да победи Новак Ђоковић.

– Дај ми, Боже,…

Овакве и сличне молитве нису делотворне јер нису чин свести. Чин свести

је учење о Богу, а то значи учење о истинској срећи и љубави. Додуше, ово учење је скривано, а то су чинили вође да остваре своје поробљивачке намере, а то су чиниле и чине и цркве, јер и оне, умногоме, делују као политичке партије, додуше много лукавије, истанчаније, лицемерније-мудрије, јер опстају у сваком систему.

 

Али када схватимо ко смо ми, који је циљ нашег постојања, која је сврха нашег живљења., тј. када схватимо да је човек – светлост света, да је ћелија у физичком телу Творца, која је то спознала свом својом суштином, онда је свака молитва истовремено наше и Творчево стваралачко дело, и тренутно се испуњава.

 

17. 01. 2014. године

Владан Пантелић