Лирски записи

 

01

Веје ситан снег, ношен источним ветром.

Дубока снежна тишина, у шуми поред Дунава, одзвања у мојем унутарњем бићу.

Призивам слике из детињства, давнашње слике горја под снегом.

Некеда снег бејаше плавичаст и плаветно-зелен.

Сада је бледожут.

Заиста, ништа више није као негда.

 

02

Има једна ведска медитација која се зове ходање по леду.

То је једна од најдубљих и најбољих медитација.

Србски бисмо рекли: тиховање освешћивања, тиховање свести и свесности.

Будност тренутка, освешћивање тренутка.

Сваки тренутак је вечност.

Мисли долазе, пролазе и поново долазе.

Ти не пратиш ниједну мисао, не везујеш се ни за једну мисао.

Само пустиш да мисли долазе, пролазе и да снова однекуд долазе.

Мисли нису битне, мисли нису важне.

Ти си само посматрач и сведок својих мисли.

Твоје мисли нису ти; ти немаш никакве везе са својим мислима.

Нека само долазе и пролазе и снова се враћају да би поново нестале некамо!

 

03

Ко сам ја?

Питање свих питања гласи: Ко сам ја?

Ја нисам ово што се види и чује, нисам ово што се опипати може.

Нисам овај свој овој, нисам ово појавно и рањиво тело.

Ја сам негде дубоко унутра, ја сам с ону страну свега видљивог и појавног.

Ја сам светлост скривена у овоме што се види и опипава.

Ја сам бесмртно божанство у обличју смртнога човека.

То сам ја, то си ти, то смо сви ми.

 

04

Тешко је сагледати стварност овога света.

Зато што је стварност овога света двадесет и седам пута обавијена овојем опсене, омаје, маје, илузије.

Да бисмо познали стварност овога света, ми морамо да скинемо двадесет и седам овоја маје са својега бића, као и са бића света.

Стварност овога света сагледава се и сазерцава само у ретким тренуцима дубоког тиховања.

Сагледава се из дубина унутарњих светова.