Сећам се одсјаја звезда у твојим очима,

разиграног ветра у твојој коси

 и мириса багремовог цвета

из поља широког.

 

Била је ноћ румених сенки облака

 и плаветно-зелене светлости

 понад обзорја у даљини;

ноћ дубоке и сетне тишине

 у којој наше две душе

плесаху у бескрајном кругу

 уснулих звезданих јата.

 

Ти и ја бејасмо сами у тој ноћи,

сами у свету целоме,

сами у вечним пространствима

 с ону страну јаве и сна,

 с ону страну свега.

 

Наша два срца бејаху једно срце,

и наше две душе бејаху једна душа,

и наша два тела бејаху једно тело

 што на месечевом зраку од сребра 

 лелуја и плеше у врховима топола.

 

Широм отварам прозор,

и кроз зимску ноћ

 зурим у звездана јата.

 

После толиких лета,

 минулих као један сан,

живо се сећам свега –

са сетом и милином.