Лирски записи

 

Јадранки, Дивотној Србкињи.

 

 

 

Знам да ћемо се једном сви срести.

Знам да ћемо тада сви бити своји, својта и род.

Знам да ћемо тада сви бити мили и драги једни другима.

Знам да ћемо се радовати.

Заиста, радовати!

Није овај свет једини свет.

Није овај свет једини свет у којему се на трен сусрећемо.

Постоји још на стотине, на тисуће, на тисуће тисућа светова, у којима смо се сусретали, у којима ћемо се сусретати.

Сви се ми однекуд знамо.

Сви се ми однекуд знамо, а не знамо да се знамо!

Сви смо ми толико пута спасавали једни друге, и сви ћемо ми још толико пута спасавати једни друге.

Јер, шта бисмо ми без нас?!

Шта бих ја без свих вас, и шта бисте сви ви без мене, и шта бисмо сви ми да нам није нас, и шта бисмо сви ми једни без других?!

Заиста, шта бисмо сви ми скупа, да нисмо богови и богиње једни другима, да нисмо својта и род?!

Знам да ћемо се једном сви срести.

Али тај сусрет неће бити тренутачан, неће бити пролазан, већ вечан сусрет у вечноме свету.

И ми ћемо тада бити вечни.

Бићемо и лепши, и бољи, и дивотнији него што смо то  овде и сада, у овоме свету опсена и варки, у овоме свету где ништа није онако како би требало да буде, онако како желимо и сневамо да буде.

Заиста, сви се ми однекуд знамо, а не знамо да се знамо.

А тада ћемо знати!

Све ћемо тада знати.