Лирски записи

 

01

Без духовне повезаности са вишим бићима, мој живот не би имао никаквог смисла.

Заиста, био бих посве слуђен и изгубљен у свету.

Све лепо што сам доживео у свету, происходило је из моје духовне повезаности са расом вилењака.

Постоје многа и различна виша бића која различни људи називају различним именима, али ја та бића из неких својих унутарњих разлога називам вилењацима.

Никада овај свет нисам осећао и доживео као свој дом.

Одувек сам имао осећање да сам на пропутовању.

Од детета сам волео да зурим у вечерње румене облаке.

Маштао сам и сневао о далеким световима, о далеким световима који нису на Земљу.

Земља ми је била занимљива само онолико колико је повезана са небом.

И када сам путовао кроз далеке пределе и крајолике, кроз туђинске земље и градове, увек сам зурио само у небо, само у облаке беле, румене и љубичасте.

Земља ми је одувек била прозаична, као и људи које сам на путовањима својим сретао.

Лирика – то је вечерње небо, то су бели и румени облаци разиграни на вечерњем ветру.

 

02

Од детета сам имао осећање да сам залутао у свет, да сам се нечијом грешком појавио у свету.

Заиста сам се тако осећао од детета, од када знам за себе.

Све друго што бих рекао, лагао бих и вас и себе.

У свету је све прозаично, све сиво и пепељасто, све суморно без унутарње светлости виших бића, без унутарње светлости вилењака.

Оно лепо што налазим и откривам у свету – то није од света, то није од људи, већ од вилењака.

Овај и овакав свет може свакога трена да нестане, и не бих жалио због тога.

Жао ми је само неких ретких племенитих и дивотних душа које пате у свету.

Оних душа које нису од овога света.

Људи су толико пристали уз зло овога света, тако да ништа више не може да их одвоји од зла света.

Само виша бића могу да промене овај свет, могу да га учине бољим и дивотним.

Људима одавно не верујем.

Људи нису дорасли томе да икакво добро учине и себи и свету.

Нису дорасли, и нису створени.

 

03

На помолу је свеопшти нуклеарни рат.

Рат у којему ће људи уништити сами себе.

Од људи ништа боље и паметније није се ни могло очекивати!

Од самог настанка људска творевина води ка самоуништењу.

Све су људске цивилизације одувек тако завршавале.

Како су почињале, тако су и завршавале.

Људски ум не да људима мира.

Ум их води ка коначној смрти.

Сви ратови се рађају из ума, и сви ратови заувек остају у уму.

Људи не могу да изиђу из рата, зато што не могу да изиђу из ума.

Ми смо само на пропутовању.

Овде смо се појавили само на неко кратко време, и заувек ћемо одавде отићи.

Зашто бисмо зажили за светом у којему је наша душа знала само за тугу, сету, патњу и боли?!