Двадесето мудрованије из Тијаније

Смак света

 

Тачно је 00. сати. Место посвећења –  Орлова- кружно место, у Тијанији. Овде смо са посебним задатком, значајним за васцели свет. Време је да престану ратови свих врста. Ратови су рак-рана човечанства, ратови су несхватање суштине живота, ратови су помор мудрости, ратови су – убијање Себе. СЕБЕ је наша суст-суштина – ЈЕДНОТА. Нема среће, не може је бити, док убијамо своје биће, мислећи да убијамо непријатеља. Где је наш непријатељ? Где је наш једини непријатељ? Морамо то знати, морамо то, једном за свагда, научити. Наш непријатељ, лукавко лукави, скрио се тамо где га никада истински нисмо тражили, скрио се у наше дејствене вирове, жив-вире живота. Распоредио је своје легионе у четрнаест наших база и тако смрачио и заклонио наше видно поље, наше јасновиђење и јаснознање. Заклонио нам је дивотне просторе високих трептаја, дивотне светове камо припадамо, светове наших богова, светове Бога Јединога. Због тога смо дошли на ово моћно место, које су, кроз векове, изграђивали наши велики преци, Витези Праисконог Реда, и други моћни појединци и народи, њихови саборци и пријатељи. Желимо да сви схвате, не само народ духовне Тијаније, да је сада време за престанак свакодневног сопственог смака света, који је изграђен на темељима страха, темељима незнања.

* *

Ниже дејствене равни

Велика част, сасма заслужена, припала је великом витезу Аранђелу Румених Облака, да започне најтежи део ритуала – подизање групних нижих енергија на нулти ниво. У ритуалу су му чували леђа Ил Конем Пилток и Благо-је Стрелац Ариљац, чији мачеви нису знали за изгубљене битке. Усправио се мудри и надасве храбри Аранђел и одмах нас поставио у координатни систем простора и времена, у самосвесност, будност и спремност. Човек, у сваком трену, треба да живи у садашњости, да зна где је, шта ради, где иде, који му је циљ. То се постиже повезивањем са душом Бога Јединога преко вечне ћелије на срчанику. И одмах смо почели да правимо свере сребрнасте боје. У прву сверу упаковали смо концентрат страха и пожуде, у другу отровни бес, у трећу разарајућу љубомору, у четврту перверзију, расејаност и збуњеност, у пету себичност, у шесту не-савестност, а у седму пакост и склоност ка убиствима. То није ишло лако јер смо ми пионири ове авантуре духа, авантуре над авантурама. При паковању сваке свере осећали смо, чули и видели демонске нападе, урлање, севање закрвављених очију, узмицали од њихових вампирских зуба, али се ни за трен нисмо поколебали. Све свере смо спаковали у једну и, уз много труда, зноја у уздаха, пребацили је у простор светла Бога Јединога, да је нормира. Онда смо очишћену сверу умножили у миријаде сверица и послали у васцелу Васељену. Уморни, спустили смо се до дома Мансанмана Оствареног, и напунили дејствене центре. Свет више никада неће пасти у ниже равни, никада… И никада се неће десити пророковани смак света, никада, никада…

* * *

Змија уздизања

Поподне сам се попео до заравни Поглед. Желео сам да гледам одлазак Благоја Стрелца Ариљца који је кренуо своме дому, и да га са свешћу испратим. Угледах у близини ногу старог поскока како ме нетремице посматра. Можда се уплашио за своју младунчад или своју главу па је заузео опрезни став из кога би напао ако процени да је то неопходно. Змије не нападају човека ако нису угрожене. Животиње, као и биљке, у својим ћелијама носе лик човека и носе програм и жељу да помогну човеку. То знање се погубило у вековима који су прохујали. Људи су заборавили свој задатак у вези биљака и животиња. Биљке су секли немилице, а немилице су уништавали и животиње. Стога су се и биљке и животиње почеле бранити од човека, од уништења.

-Слушај стари, обратих се поскоку, дошло је време Нове свести. То је враћање на изворни коод, норму Творца, за минерале, биљке, животиње и људе. Не плаши се од мене, и не плаши се за твоје поскочиће. Нећемо дирати једни друге, него ћемо помагати једни другима. Велики је овај свет и има места за све. Тијанија је духовна ћелија света и овде је, најпре, започело Златно доба. Одавде се искорењују зла нагомилана у нашим мислима и нашим ћелијама. Сви смо ми Једно. На томе морамо непрекидно радити да се ова истина пробуди у свему живоме, а све је живо. То је задатак Витеза Праисконог Реда и других тргалаца за истином који ће овде све више и више долазити. И немој да чујем бруку да си ти, или неко од твога рода, или рода шаренијех, грицнуо и отров штрцнуо на некога од њих. Хоћу да сви радимо као Један и да страха више не буде.

Док сам то причао старом поскоку који је мирно и са разумевањем слушао, потом шмугнуо у жбуње, нарастала је енергија у моме бићу, и попут змије се подизала уз кичму. Осетио сам и видео светове који се стварају у мојој свести, светове без бола, туге, хаоса, неразумевања, ратова. Дивни светови у свести, који треба да се потпуно спусте у материјалну раван. Због те Лепоте скаменчићу те, змијо уздизајућа, у свесткамен вечни.

21. 02. 2014.

Владан Пантелић