Лирски записи

 

 

 Благоју Илићу, чаробњаку и вилењаку из Ариља.

 

 

Седели смо на стени подно модрих букових крошања.

Под нама је жуборио, бучао и хучао запењени Рзав.

Високо горо у плаветно-зеленом прстену неба, између два бела облака, лагано су кружила, пловећи на струјама ветра, два велика орла сива.

Говорио је:

Све ово што видиш, то смо ми сами створили.

Стварали смо из својега светлосног и свесног суштаства кроз силне векове, кроз многе еоне; из Вечности смо стварали у Времену и Простору.

Ми смо Бића Светлости и Бића Вечности.

Свест је наша Вертикала; Вечност је наша Вертикала.

Преко језгра свог најдубљег унутарњег бића повезани смо са Језгром Звезданог Јата; повезани смо са Пупком Неба.

Наш живот нема ни почетка ни свршетка; наш живот је светлосна и дејствена Завојница Вечности.

Извор и Увор нашега живота завојито се обавија око Вертикале Великог Стварања.

То је подражавање Космичке Кружне Реке, која се, после описаног Круга у Бескрају, улива у свој Увор-Извор, да би изнова из Извора-Увора, до у Бескрај у Вечности, понављала свој Кружно-Завојити Ток.

Отуда смо ми истовремено присутни како у Времену и Простору тако и у Вечности.

Ми смо, као што видиш, присутни на свим ступњевима, на свим пољима, и у свим пространствима Великог Божјег Стварања.

Седели смо на стени подно модрих букових крошања.

Под нама је жуборио, бучао и хучао запењени Рзав.

Из небесног свода над нама, налик на плаветно-зелени прстен, избризгавала је беличаста светлост,  пресијавајући се, трептећи и титрајући – творећи распршене и слапеће светлозарне млазеве – понад  венаца тајинственог и дивотно сеновитог горја у висини.