Посвећено Прецима Ратарима
Ратницима Светлости!

Кад сељак умире, све се сневесели:
Пшеница у пољу, шљива у воћњаку…
Његова душа на међу се сели,
Тамо где је клецо при сваком кораку.

Кад сељак умире, походе га звери,
С највиших планина; из присоја гује…
Његову душу Бог сељачки мери,
На њиви-небу, где ветрови хује.

Кад сељак умире, небо се замрачи;
Пресахне поток; тихне цвркут тица…
Његова душа у цвет се повлачи,
Да се снова роди, кад никне пшеница.

У Великом Гају, наспрам Вршца,
у рано пролеће, 1974. године.

 

Драган Симовић: КАД СЕЉАК УМИРЕ

Видео: Стари Словен

https://www.youtube.com/watch?v=2vKZifE7OVM