Изненада се сетих тебе,

љубави моја из једног ранијег живота,

и сетих се оне вечери у оно пролеће,

 и оног поља од мака рујна,

када се ти и ја –

од по шеснаест лета! –

једно другом заклињасмо

на љубав верну до гроба.

 

Изненада се сетих љубави наше,

која и после толико векова,

гле, и даље живи 

у неким звезданим пространствима –

далеко одавде, далеко од свега;

с ону страну киша,

ветрова и туге.