Док лежим на земљи,

високо на неком брду, у тишини,

тада склапам очи

јер могу да чујем

хиљаде и хиљаде гласова

предака наших,

како јуришају,

бранећи сваки педаљ наше отаџбине.

Храбро, часно и смело, до самога краја,

сви као један!

Уз ратнички звук,

биле древне гајде, гусле, или трубе,

ледили су крв непријатељима нашим.

Једино што им је тада,

у том тренутку, било важно,

јесте да наш народ буде слободан.

И радије би био тамо са њима,

раме уз раме,

него животарио у овом кукавичком свету,

где се све своди на похлепу и новац.

Зар сте изгубили разум и сваку везу

са поносним прецима нашим?

Зар не видите даље од свог носа?

Зар не знате од кога потичете?

Погледај дубоко у себе,

зар не осетиш како понос у теби гори

онда, када се сетиш тог времена,

краљева, витештва и оданости?

И ево, опет сам тамо, сањам…

али осећај је тако стваран!

Чујем сударе мачева, секира и фијук стрела,

боре се преци за наше животе.

И ја тада постајем један од тих гласова,

како јуришамо за боље дане.

Осећај ти не могу описати,

али се надам да ћемо једном

то доживети.