(Једној Вилинској Србкињи)

Љубав једна из давнина,

 из дубина, из даљина,

 сва нестварна,

сва од пене,

сва од сете и милине;

 

љубав једна у сновима,

у висини, у тишини,

 походи ме ове ноћи,

тавне ноћи,

нотње ноћи;

 

љубав једна од светлости,

од доброте и лепоте,

од вилинског дивот-поја

што се вија понад горја,

у свитање, за обзорја;

 

љубав једна која никад

неће доћи,

неће проћи,

јер је вечна у дубини,

у висини и празнини;

 

и вечна је

зато што се

 никад није

догодила!