Лирски записи

Свакако примећујете, осећате и видите, да овај спољни свет бива, скоро, из дана у дан, све тамнији, све мрачнији.

Да је у спољноме свету све мање светлости, све мање топлине, све мање праисконе радости и, наравно, све мање љубави.

Нарочито се то осећа и запажа од овог минулог пролећа, од минулих пролетњих киша, од минулих пролетњих поводања и поплава.

Као да је светом завладао сутон, као да је свет улетео у онострана пространства вечног сумрака, вечитог вечерњег сутона.

Вагре некако тајинствено чиле и гасну у пределима, у крајолицима – како на земљи тако и на небу –

губећи ону праискону јасноћу и красоту; губећи онај тајносани, етерични и флуидни титрај и трептај; губећи онај мистични одсјај и одраз првобитне светлости, првобитног девичанског стварања.

Све мање је радости, све мање милости, не само у људима, већ и у иним бићима, у животињама и тицама, у биљкама и дрветима, у пољскоме цвећу.

Као да је светом завладала тама од века.

Као да се свет наглавце преокренуо и, у своју супротност преобразио.

Као да људи нису више људи, као да животиње нису више животиње, и као да биљке нису више биљке.

Ништа више није као некад, и ништа више на себе не наличи.

Једину утеху и радост, једину дивоту и љубав, човек још може да нађе и открије у свом унутарњем бићу –

у свом унутарњем свету, у свом унутарњем звезданом јату, у свом унутарњем праводеану светлости.

Свако се од нас осећа све самљим у свету.

Све самљим, све тужнијим, све сетнијим, све невеселијим.

И, чини нам, као да ни ми нисмо више ми, нисмо оно што смо негда били, нисмо оно што би требало да будемо.

Нешто нам мањка, нешто нам фали, нешто нам недостаје – а не знамо што је то што нам мањка, што нам фали, што нам недостаје!

Сви убрзано сахнемо, копнимо и венемо због мањка љубави у свету; због таме од века која све притиска, гуши, мори, расплињује и растаче.

Али, и то ће проћи, и то мора проћи!