Драган Симовић: Усамљен човек
Лирски записи
Овај свет на Земљи јесте галактичко огледало.
Ово није свет стварности, већ свет привида и опсена, свет огледала.
Све је овде изокренуто, и криво, као у огледалу, а свако је огледало – криво!
Стварност је у горњим световима, и та Стварност се, из горњих духовних и божанских светова, пресликава на Земљу творећи изокренуту, криву стварност.
Древни су говорили, да је овај свет маја, омаја, опсена, илузија, привид и варка.
Нема ни упоришта ни уточишта, а нема ни тачке душевног и духовног ослонца, у овоме свету-огледалу.
Наше упориште и уточиште може бити једино у Јегру Звезданог Јата, једино у вишим, духовним и божанским световима.
Овим светом влада Тама.
Тама притиска Земљу, и сва словесна бића на Земљи.
Пред нашим очима, гле! све се распада, руши и, у прах и пепео расипа.
Распада се и расипа раса, народ, племе, род и породица; руше се и распршују царства, краљевства, државе и све ине заједнице словесних бића.
Тама је је већ поробила човечанство, и нигде у свету нема више слободних народа, слободних племена, слободних људи.
Слободан је још само усамљен човек, степски вук, који се одрекао славе и блага овога света.
Све ове погроме и пошасти, све ове ужасе и грозоте, сва ова безумља и безнађа, на Земљи, преживеће, и надживеће, само усамљен човек на свом унутарњем путу ка Језгру Звезданих Јата.
Усамљен човек који се одрекао овога света и свега што је у овоме свету.
Усамљен човек, гле! јесте једини слободан човек, једини самосвојан и самобитан човек – човек звездане будућности!


Један коментар