Има тренутака, кад нам се чини,

да се цео свет окренуо против нас,

те да је над нама небо заувек затворено.

 

Да не умемо,

да не можемо и,

да не знамо ништа.

 

Да смо посве бескорисни створови.

 

Да смо јадни и бедни.

Да смо нико и ништа.

 

Има тренутака, кад нам се чини,

да не припадамо никоме,

 да смо никоји и ничији.

 

Да смо сами против света.

Да смо умоболни и душеболни.

Да смо заувек одбачени

и напуштени од свих.

 

Заиста, има тренутака,

кад осећамо гађење над самима собом,

и када се самих себе стидимо.