Лирски записи

 

Кад год би један мој пријатељ (било који пријатељ!), на овај или онај начин, повредио другог мог пријатеља, ја бих се осећао јадно и бедно, као да сам сам повредио обојицу њих, па и самога себе.

А то ми се вечерас, по ко зна који пут, не знам како и зашто догодило.

Један мој пријатељ дошао је на космософско теслијанско предавање (у Центру за космолошка изучавања Никола Тесла у Београду) другог мог пријатеља и, уместо да му подигне стваралачки дух, уместо да га ободри и осоколи, он је –  хоћу да верујем да је све то, ипак, несвесно и ненамерно учињено! – посве обрнуто поступио.

Могу само да замислим како се осећао мој пријатељ, који је држао предавање, када га је други мој пријатељ, што се позивао на мене, у сред надахнутог излагања, почео да оспорава и омаловажава!

Кажем, могу да замислим како се осећао мој пријатељ, зато што сам и сам све то, пре неколико година, на једној својој књижевној вечери доживео.

Тада сам и одлучио, да се никада више не појављујем, нити на својим нити на туђим књижевним вечерима, будући да је – у овоме добу свеопштег духовног пада, свеопште каљуге – много видљивих и невидљивих ометача, било из Оностраног, било са Астрала.

Преостаје ми само, да обојицу пријатеља замолим за опроштај, јер сам, можда, све то ја сам, из најбољих и најлепших намера, изазвао!

После овога што сам вечерас доживео, нећу никада више пожелети да икога од својих пријатеља упознајем са неким другим својим пријатељима.

Нека се они сами између се упознају, али без мојега посредовања.