Лирски записи

 

01

Говорићу вам о нечему тајинственом, о чему, колико је мени знано, још нико до сада није говорио а ни писао.

Пишем вам о двема врстама религија: о религијама шума (влесовим религијама) и о религијама пустиње (пустињским религијама).

Разлике између тих двеју врста религија јесу толике –  када се уђе у само биће и суштаство религија – да се стиче утисак, као да су те две врсте религија, не само са различитих планета, већ из различитих сазвежђа и звезданих јата.

Влесове су религије повезане и васаображене са начелом Мајке Природе, као и са начелима лепоте, љубави, доброте и божанске дивоте.

Надаље, у влесовим религијама преовладава свест и самосвест, свесност и самосвесност о космичком и правасељенском свејединству свих бића, творевина и светова, те унутарња и божанска усаглашеност са галактичком духовном вертикалом.

За разлику од лепоте и раскоши влесових религија, пустињске религије немају ту песничку занесеност, понесеност и маштовитост, немају јасне предаставе о начелу Мајке Природе нити, пак, теже галактичком и божанском духовном свејединству.

То су религије нетрпељивости и неразумевања за све што је другачије; нетрпељивости, неразумевања и искључивости према иноверним и иноплеменим.

Просто речено, то су религије вечите нетрпељивости и мржње, вечитих и грозних ратова против других и другачијих.

Надаље, док се у влесовим религијама мушко и женско начело узајамно допуњују, прожимају и оплемењују, творећи космичку и божанску хармонију лепоте и дивоте, дотле су у пустињским религијама та два начела раздвојена и међусобно сучељена до болести и самопоништења, где мушко начело не жели уопште да уважи и прихвати, као себи равноправно, женско начело.

Просто речено, у пустињским религијама жена уопште није прихваћена као божанско биће, као божанско начело, већ се омаловажава и ниподаштава до скота, те, у неким случајевима, и ниже од скота.

Отуда је у пустињских религија честа појава хомосексуалности као и иних сексуалних настраности, што је, у суштини, прикривена и онострана побуна и освета обесправљеног женског начела.

Док је у пустињских религија, како видимо, честа појава хомосексуалности и хомосексуализма, дотле је у влесовим религијама та и таква настраност и изопаченост сасма непозната.

 

02

Срби су – говорим о ВедСрбима и Белим Србима – тисућама година живели у хармонији и свејединству са Мајком Природом, као и са иним бићима и световима у ПраВасељени; обитавали су и стварали у Ирију Свароговом где је, скоро до савршенства, усклађен и негован однос међу половима, између мушког и женског божанског начела, и где су долазила до изражаја овострана и онострана остварења лепоте, дивоте, доброте и љубави, да би, пре десет векова – што милом а што силом! – примили једну, својему бићу посве туђу, пустињску религију, која је сасма разорила и уништила ведсрбску самосвојност и самобитност.

Јер, узроком ведсрбске пропасти јесте јудео-кршћанство, једна од пустињских религија, у коју никако није могло да се смести галактичко, космичко и божанско ведсрбско биће и суштаство.

Отуда данашњи ВедСрби, јудео-кршћани, као и ини верујући, ни по чему нису ни налик на негдашње ВедСрбе – Влесовце, Аријевце и Хиперборејце.

Слободно можемо рећи, да је у данашњих Срба (не ни ВедСрба!), у самом њиховом бићу и суштаству, посве згаснуо, избледео и ишчилео негдашњи божански и  светлосни запис Древних ВедСрба.