Лирски записи

 

Марко је млад, али самосвестан, самобитан и освешћен човек.

Расни Србин.

Србин Хиперборејац.

Обитава у једном селу на северу Бачке, где се, у позну јесен, и у ваздуху осећа праискона туга и сета.

И где се, у познојесење сутоне, а опхрвани прасловенском тугом и сетом, људи вешају о дрво пред кућом својом.

Марко је ведрог и смиреног духа.

Он је човек који зна свој пут.

Зна свој унутарњи пут кроз тајинствене оностране светове.

Потомак је мајке Бачванке и оца Кордунаша.

Диван склад, равничарских и горштачких предака.

По Војводини сам најчешће сретао потомке равничара и горшатака.

То је нова раса Срба.

Нова раса Срба, која обећава!

Самосвесна и самобитна раса.

Девојке су лепе и високе, а момци стасити и наочити.

Марко ми синоћ, изненада, дође у походе.

Увек се обрадујем кад ме изненада посете пријатељи.

У том изненадном, ненајављеном сусрету, има нечег мистичног и тајинственог.

То ме подсећа на детињство, на време кад није било никаквих електронских помагала, кад се људи нису телефоном најављивали једни другима, већ су, једноставно, пријатељи одлазили да се сретну и виде са пријатељима.

Одлазили су без најаве, без телефона, без икаквих помагала.

Онако како и доликује, онако како би и требало.

Ово је био први Марков и мој сусрет, али сам имао осећај, да се одавно, однекуд, знамо.

Да, сви се ми однекуд знамо!

Знамо се из неких ранијих живота.

Заиста, сви смо ми стари знанци једни другима.

Знанци из наших давно сневаних снова.

Прича ми Марко о својој девојци, о својој љубави, о својим сновима, о својим визијама, о својим наумима и намерама.

Нашао је своју девојку, своју изабраницу, своју сапутницу.

Тражили су се у сновима својим и визијама, и – нашли су се!

Нема случаја.

Случај уопште не постоји.

Све је намера и сврха.

Намера и сврха из неких ранијих живота, из неких давнашњих животних токова.

На следећи Видовдан, чух, требало би да се венчају.

То ми, онако узгред, али радосно, рече.

Пожелех им, у мислима својим, дугу и плодоносну љубав, и благословено заједничко путовање кроз несагледна, бескрајна и тајносана, пространства живота – пространства живота са сврхом и смислом.

Гледајући и слушајући Марка, присетих се и себе; присетих се себе кад сам и ја имао толико година, и кад сам и сам тражио своју љубав, своју изабраницу, своју животну сапутницу.

Све се понавља, рекох у себи.

Све се понавља, у свету и световима.

Заиста, љубав је вечна!

Нека Небо и Земља благослове љубав!

Нека благослове све чисте, дивотне и божанске љубави!