Лирски записи

 

Последњи Бели Вилењак осећа да се све убрзано мења.

Осећа да ништа више није као некад.

Ни земља, ни вода, ни ваздух, ни шуме, ни биљке, ни тице, ни боје, ни светлост.

У ваздуху се осећају велике промене; у води се осећају велике промене; у звуцима и бојама се осећају велике промене.

Зелена поља нису више она зелена поља; плаво небо није више оно плаво небо; жубор вода није више онај жубор вода.

Свет се променио; људи се променили; животиње се промениле; биљке се промениле; минерали се променили.

Милост је изишла из људи; мирис је изишао из пољског цвећа; радост је изишла из света.

Нема више ни девичанства, ни чедности, ни доброте, ни љубави у свету; нема више пријатељства међу људима; нема више лепоте у бојама и звуцима; нема више оних снежно-белих облака; нема више оних милозвучних ветрова што најављују прамалећа по гајевима, пропланцима и горским висовима.

Нема више ни човека!

Нема више ни човека ни човечице.

Нема више ни Вилењака – Белих и Плавих Вилењака – чувара шума, чувара вода, чувара пољског цвећа.

Нема више малих крилатих етеричних, прозрачних, флуидних бића што лепршају у аурама људи и биљака; нема више ни друга ни брата ни сестре у свету; нема више љубави у свету; нема више ничега у свету; заиста, ни света у свету нема више!