Лирски записи

Од када знам за себе, нисам, ни на трен један, смео да се одвојим и удаљим од духовних и божанских бића из виших небеских (оностраних!) светова.

Ма какве год овосветовне послове да сам обављао – од писања поезије и сликања, преко изучавања светске књижевности, философије, религије, митологије,  антропологије и квантне физике, па до цепања дрва, орања и копања – ја сам делом свог најдубљег унутарњег (а свесног!) бића, све време бивао повезан са својим духовним чуварима и водичима из Оностраног.

Без својих духовних чувара и водича – такво осећање имам! – не бих у овоме свету опстао ни један једини дан.

Никада нисам живео попут других људи, јер моје физичко тело, канда, и није било подешено за живот у овоме свету!

Од ране сам младости, свим бићем својим, осећао – у свом физичком телу – све слабости, немоћи и болести овога света.

Заиста, Земљом не бих могао ходити и корачати да се нисам, све време, придржавао Неба, онако како се мајушно и слабашно дете држи Мајчиних скута.

Једно од мојих најранијих осећања у детињству – осећања које сам, потом, и освестио – било је: да ја нисам од људскога рода, већ од расе вилењака.

Вилењаци се препознају по томе, што од најранијег детињства бивају болешљиви, крхког и трошног здравља, и што су, гле! самом болешљивошћу и крхкошћу својом предодређени (још пре рођења својега!) да се посвете поезији, уметности и тајинственој (мистичној и оностраној) духовности, да се посвете нечем што није од овога света, будући да без тог посвећења не би ни могли да бораве у овоме свету.

По сведочењу родитеља, доживео сам смрт у најранијем детињству (нисам имао ни годину дина), и та смрт је судбински преодредила (и запечатила) моје мистично путовање у овом животном току.

И у младости сам, неколикмо пута, бивао између живота и смрти.

Чини ми се, да ми је сваки дан, у ових шездесет и шест година, бивао као поновно рођење.

Као да свакодневно умирем, васкрсавам и, снова се рађам.

Дошао је тренутак, да вама, својим читаоцима, отворим своју душу.

Вама, који читате моју поезију, моју лирику, рећи ћу, из дубине бића својега, да сам, стварајући то, све време осећао неке од болести овога света.

Што сам више боловао, све сам више стварао.

И, заиста, мене је само посвећеничко стваралаштво и одржало у овоме свету.

Без стваралаштва, без посвећеништва, не бих ни три дана саставио у овом животном току.