Лирски записи

 

Када се изјутра пробудиш, у постељи својој, најпре поздрави Великог Оца и Велику Мајку; поздрави све своје божанске чуваре и водиче; поздрави сва духовна и божанска бића из виших светова; поздрави све своје претке и све потомке своје; поздрави Сунце и Земљу; поздрави звезде, сазвежђа и звездана јата; поздрави сва бића на Земљи и, на концу, поздрави самога себе, поздрави душу своју, поздрави срце своје, поздрави суштаство своје!

Ако ти је на души тешко; ако те нешто тишти и боли; ако си сетан и невесео; ако си обхрван тугом и сетом од века, а ти почни да певушиш – тихо, у себи, да те само твоје срце чује – неку праискону песмицу, из неког давно минулог живота, песмицу коју је, можда, теби мајка твоја певушила још док си у њеној утроби, у праводеану мајчином, безбрижан, спокојан и блажен обитавао.

И, намах ћеш, у тренутку једноме, бити снова и изнова рођен; али рођен Одозго, из виших духовних и божанских светова!

Јер, ми свакога дана умиремо, васкрсавамо и, снова се рађамо.

Ми сами себе васкрсавамо и, сами себе рађамо у мислима, у замислима, у речима, у сновима, у визијама и, у делима својим.

Колико љубави имамо за себе, толико ће нам љубави и Бог даривати!

Ако мало љубимо себе, и Бог ће нас мало љубити; ако ли, пак, пуно, свим бићем својим и суштаством, љубимо себе, онда ће нас и Бог толико – па још и преко тога – Свим Божанством Својим заистински љубити!