Стари Словен: ЗАВИЈАЊЕ У ДАЉИНИ


Још нас има, где по који, 
Срби моји,
Још нас има, што 
Би за Србство и главу дало.
Боже наш, ево овде 
на Северу Србије,
Где нема земље плодније,
Празне њиве и празна села,
А омладина се у градове
одселила,
Да им празна буду уста. 
Већина данас и не мисли на сутра,
Не мисли на потомство,
И не мисли на прошлост,
Живе тако, наши млади
У опсени и лажи.
Не схватају ово време,
Овај тренутак и прилику 
За хероје.
Србкиње младе, зашто не будите
Своје Србе, јер,
Слобода се осваја,
Она се не даје.
Браћо Срби, 
Има ли вукова међу вама? 
Покажите очњаке 
И видећете, како се
непријатељи сами повлаче! 
Окружите себе сличнима, 
Вуковима, Србима… 
Или делујте сами,
Као самотњаци, 
Јер јачи је Вук 
И када је сам,
Него хиљаде оваца
Из градскога тора.
Сваки преостали Србин разуме
Ово завијање моје,
Да у овом свету вечне борбе,
Ако желиш да живиш,
Тада мораш, и да се бориш! 
7523. године

Постави коментар