Лирски записи

 

01

Давно сам освестио, да су самосвесни, самосвојни и самобитни Срби, по правилу, дивни и племенити људи.

Освестио сам, да у самосвесних Срба и Србкиња има нечег што се не среће у других људи – нечег мистичног, тајинственог, оностраног и божанског; нечег што се може наћи и препознати само у расних Срба и Србкиња.

У оних других Срба, у Срба који су заражени космополитизмом, интернационализмом, евроунијатством, американизмом и мундијализмом, нема те и такве племенитости, топлине, чистоте и узвишености.

Из таквих, расрбљених Срба, најчешће провејава некаква космичка, метафизичка студен и злоба.

То је она метафизичка студен и злоба која се среће у људи закржљале и неосвешћене душе.

И ово сам још у раној младости освестио.

Ако Србин (или Србкиња) није самосвесни, самосвојни и самобитни Србин, онда је он парија и палија.

Ако Србин (или Србкиња) није расни освешћени и самобитни хиперборејски Србин, он је на путу да постане последња белосветска фукара.

По правилу, у србских националиста има нечег узвишеног, племенитог и божанског што се не среће у иних националиста – има божанске љубави и самилости према свим бићима.

Србски националиста није човек који мрзи, већ човек који никога и ништа не мрзи!

По томе је србски национализам мимо све ине национализме; србски освешћени национализам јесте космополитизам у оном изворном појимању и значењу ове речи.

 

02

Вечерас ми се јави диван човек и дичан Србин из Панчева.

Драгиша Б., мој врли и племенити пријатељ.

Он, и његова животна сапутница Весна, живе у моме срцу, обитавају у мојим унутарњим световима.

Живе и обитавају у вечности.

Живе и обитавају у вечноме сада.

Драгишу и Весну памтим по несебичности и доброти.

Некада, давно (а као да је то било у једном ранијем животу!), они су спасавали мене и моју породицу.

Спасавали су, зато што су расни, самосвесни и самобитни Срби!

Само расни и самосвесни хиперборејски Срби, могу бити тако племенити и узвишени.

У то сам се, на својим животним путевима, безброј пута уверио.

Ако Србин није расни и самосвесни Србин, од њега се никаквом добру не надај!

Дуго се нисам срео са божанским душама Весне и Драгише.

Прошле су године од нашег последњег виђења, у њиховом предивном дому, у Панчеву.

Али – свеједно! – они у мојему срцу и у мојој души живе.

Нека су благословени моји врли и дични пријатељи!