Било је једно пролеће,

пре много лета;

и било је једно вече,

плаво, румено и жуто;

 и била је једна љубав,

сетна и дубока,

као море сиње.

 

Ти и ја, бејасмо

једини љубавници

на свету целом,

и бејасмо

попут облака бела лагани,

да бисмо запловити могли

понад модрих крошања липа

 и поља, широког и сетног,

 у даљини сутона.

 

Било је, сећам се,

једно пролеће и једно вече,

 у једном ранијем животу,

у којему смо ти и ја,

 још увек –

млади, чили, радосни

и, помало сетни,

какви и онда

бејасмо.