Милена Стојановић: ЛЕСНИКОВ ПУТ
Танушне нити мелодије се разлежу долином обојеном пролећним цвећем, увијајући се
око њега као каква заштита бојећи капи росе најлепшим тоновима. Чаробна мелодија плови кроз ваздух пресецајући околна стабла, ојачавајући им чврстину коју су годинама
стицала. Благи поветарац се искрада из свог сна, грабећи преко шума, ливада, пашњака,
остављајући за собом мирис раног пролећног јутра. Птице се спонтано придружују мелодији
додавајући јој траг природе која их обавија.
Девојка у хаљини боје неба корача ливадом остављајући за собом цветне трагове све до вилин извора. Вода се слива низ стену, пунећи корито, извајано природом, свежом водом.
Вила уђе у хладну воду, не би ли се окупала у чарима природе, несвесна да је са брда посматрају два плава, скривена ока. Погрбљен у жбуњу, скривен тамним лишћем, посматра је Огњен…
На прагу дечака и мушкарца, са срцем у грудима које пулсира као у зеца. Жељан да се нагледа њене лепоте. Да ужива у њеном
бледом телу, скидајући јој белу хаљину. Да се изгуби у дубини њених бескрајно плавих
очију, и да љуби вилинске усне обојене руменилом залазећег сунца. Призор му поквари звук добро познате мелодије. Сада ће она изаћи из воде. Осушиће
се на јутарњем сунцу, пуштајући да јој капи воде испаравају, голицајући јој кожу. Обућиће своју белу хаљину, остављајући цветове на
месту где је стајала. Посматрао је још неко време, а када она крену, он јој уступи довољно времена да одмакне, па се одважи да крене за њом.
Познавао је ове шуме и ливаде, пратио је траг цвећа који је остављала док корача, али
никада није смео да је прати. Слушао је приче старих људи из села како се виле окупљају на
појединим местима. Никада није смогао храбрости да потражи неко од тих тајновитих
места све до сада. Ишао је лагано, прескакајући сваку гранчицу која би могла
да изазове и најмањи шум и поремети хармонију у којој се нашао. На мах му се учини да је изгубио траг, али угледа цвеће недалеко од једног дрвета и
крену тим путем. Случајно згази један цвет,,саплевши се, и усправи се успаничен. Осећао
је мирисе висибаба, љубичица, босиљка,маховине, много већим интензитетом него
раније. Слушао је песму птица и лесникове фруле и разумео сваку ноту, као бардови који
су вештим прстима претварали трзаје жица у најлепше мелодије. Понесе га мирис природе и шумска мелодија, па настави газећи цветове који осташе за њом…
У почетку му беше жао што уништава тако дивне, крхке латице, које се беспомоћно
савијаше под тежином његовог тела. Иза једне окуке обавијене густом шумом се испред њега простре лепота ливаде. Од
ливаде беше лепша само вила која стајаше на њој. Сама, окупана златним траговима
сунца који се просипају по њеном голом телу њихала се у ритму мелодије са лесникове фруле. Дуга коса јој је падала до
испод појаса, откривајући фигуру жене, тако савршену, како само мајка природа уме да
створи. Вила се окрену да другу страну и Огњен угледа призор бујних груди и складних
бокова. Несвестан шта чини крену према њој. Као везан некаквом магичном жељом
приближи се довољно близу да би га могла приметити ако се поново окрене. Направи венчић од цвећа, које је расло поред њега. Мелодија се прекину удаљавајући се
са батом лесникових корака. Вила обуче своје хаљине и крену за лесником. Огњен
разочаран, остави онај венац од цвећа на месту где је она играла и пође кући. Целе
ноћи није могао ока склопити. Навукла се нека тегоба око срца, па никако да заспи.
На очи му не долази сан, већ само лик прелепе виле и њен заводљиви плес. Придиже се
са кревета и дочека зору пакујући мед у једну зделу, не би ли га однео вили.
Чим зора заруди, пуштајући прве зраке сунца да окупају околину, Огњен се упути према
вилин извору, не би ли оставио дарове. Спусти зделу на зелену маховину покрај извора, па
се удаљи скривајући се у истом жбуну одакле је волео да посматра њу. Сунце се већ
високо подиже на небу, али од његове виле ни трага ни гласа. Чак се нису чули ни звуци
лесникове фруле који сваки дан започињаше будећи природу. Топлота је постајала све јача,
а он је осећао жеђ. Сиђе до вилин извора, опрезно, као какав грешник који скрнави
свето место. Отпи мало воде из своје шаке и уми лице. Зачу крцкање грана иза њега, па
се усправи и окрену.
Испред њега се указа створ вредан постовања и дивљења, али толико одвратног
изгледа и мириса, да Огњен уступи корак назад и упаде у вилин извор. Вода беше хладна, али не као лесникове очи које су га гледале. Око њега се направи вир и поче да понире све дубље, утапајући се у вилин води. Бацакао се лево, десно, млатарао рукама, али вода га је вукла све ниже у своје дубине. Мислио је само о томе како да се извуче из овог понора који га је усисавао.
Осети како се ослобађа и граби ка површини. Изрони и покуша да ухвати дах, али се накашља. Изађе из корита у коме се вила
купала, размишљајући о дубини ове воде и како је замало могао да буде мртав. Лесник је мирно седео на маховини лупкајући грубим, длакавим прстима по
својој нози.
– Видиш момче како нешто за чиме жудиш може лако да ти измакне? Хтео си да пијеш
воде са вилин извора, а прогутао си је више него што си желео. Људи су халапљиви. Хрле
према нечему што не може бити њихово. Што више покушавају све више срљају у пропаст. Знаш ли од када сам ја у овој планини. Од када памтим. Било је свакаквих људи. Било је
добрих, који су доносили понуде, као и ти овај мед данас. Али, више сам се нагледао оних
који су опијени вилинском лепотом покушавали да себи обезбеде вечни живот. Који су желели да им виле подаре јунаке који ће величати
њихова имена, ратујући и убијајући. Оних који су слепи долазили тражећи да прогледају, а када би им вила то учинила жалили су се што је свет такав, какав је. Долазили су сиромашни, богати, глуви, сакати. Мишлиш ли, момче да је
неко од њих бринуо да ли некоме сметају њихови прохтеви, молбе? Ни богаљ коме су руке одсекли јер је крао није могао да разуме да се сваки грех мора платити и
окајати на ваљан начин. Схваташ ли какву неправду твој народ чини шумском свету
сечом дрвећа, исушивањем река, убијањем животиња? Људи су се прозлили полакомили.
Битније им је земаљско богатство, него ли царство небеско. Диже руку брат на брата, син на оца, не би ли осигурао наслеђе, отео жену… Ратују цепајући ове природне лепоте, уништавајући плодну земљу проливеном крвљу. Свашта људи причају ходећи шумским стазама. А шума има уши, чује, добар је слушалац, баш као и ти момче. Како ти је оно име рече?
– Нисам рекао. Огњен. Ја нисам као ти људи. Нисам желео никоме да наудим. Био сам жедан.
– Био си жедан воде и вилинске лепоте. Није грех ако се загледаш у вилу. А јес, грех је и
не дати човеку воде да се напије. Али, ти си се много огрешио. Ниси ни свестан колико. Људи нас прогањају. Терају нас из својих
станишта на којима смо вековима обитавали.
И ја ћу ускоро отићи.
– Где? Да ли то значи да и вила одлази?
– Сувише је питања на овоме свету, момче.
А премало времена за смртника као ти да саслуша одговоре.
– Зашто сам погрешио што ми срце куца за њом?
– Зато што има ствари за које си млад да разумеш. Не мешају се наш и ваш свет тек тако.
А и када се то деси, обично је зато што нека мајка нема млека да задоји своје чедо, па се обрати вилама за помоћ.
– Да ли је у томе мој грех? Мајка је умрла чим ме родила. Нисам имао дојиље као богата деца.
Лесник спусти главу и дубоку уздахну.
– Иста вила је задојила ону у коју си се загледао и тебе. Она ти је посестрима. Таква љубав би била грех над греховима. Људи сте побратиме, не би ли помешали крв у знак заштите једно према другом. У твом случају је другачије. Исто млеко, од исте ствари сте израсли у оно што јесте. Душе су вам чисте, немојте их укаљати забрањеним стварима. Мораћеш да ми обећаш да ћеш
отићи. И да се нећеш враћати све док не напустимо ово место.
– Отићи ћу. Зна ли она то?
– Зна. Она ми је и рекла да је често посматра неки младић и упитала ме за савет. Знао сам ко си чим сам те први пут угледао.
Младићево срце скрхано од туге га натера да напусти ово бајковито место, остављајући старог лесника да седи на маховини крај вилин извора.
Ту ноћ је преседео на оближњем врху брда, гледајући две прилике како се удаљавају нестајући у тами. Никада више није чуо звук лесникове фруле, ни видео вилински плес.
(Лесник)


Један коментар