Лирски записи

 

Јутрос сам изишао на Дунав, да берем маслачак.

Моји су преци, горштаци вилењаци, с пролећа вазда брали маслачак и коприву, те бејаху крепки и у позним годинама.

Могли су, без муке, и уз најстрмље брдо, и устрачати и низтрчати.

Онај ко није растао у брдима, можда, не зна, да је, низ стрмо брдо, теже низлазити него узлазити.

Само горштаци умеју, без напора, и да се пењу и да силазе низ стрме горске венце, косе и врлети.

На Дунаву се, као и свуда у Природи, рађа и буди нови живот.

Онај живот праискони, живот изван времена, живот изван свих опсена.

Барске птице – а има их разних врста – већ певају у славу пролећа, свијајући нова гнезда.

Природа саму себе и посвећује и исцељује.

Природа је мудрија од људи.

Онј ко на време схвати, да је Природа мудрија од људи, и сам ће, у неко доба, постати мудрац.

У градовима одавно нема шта, нити од кога, да се учи.

Градови су гадови, као куга, као лепра по тјемену Земље, како каже песник виловити.

У последњем времену, каже  једно пророчанство Белих Индијанаца, у градовима ће живети само изгубљени, слуђени и бедни људи.

То се, већ и сада, на сваком кораку осећа.

Иако сам на само пола сата хода од Града, дешава се, да месецима не пређем Панчевачки мост.

У Граду који се зове Београд немам више шта нити кога да тражим, јер то одавно није Мој Град.

Као да нисам рођен у том Граду и, као да никада нисам боравио у њему.

И кад се, неким чудом, догоди да одем у град, осећам – ја лепо осећам! – како ми све уоколо краде и исисава животну енергију.

Људску похлепу, грамзивост и алавост и у ваздуху осећам.

Људи су постали грабљивци.

Све грабе: грабе ваздух, грабе воду, грабе храну, грабе лек, грабе љубав.

Човек више не прилази жени с љубављу, да би јој нешто даривао, да би је запросио, већ прилази с похлепом, с алавошћу, да би је зграбио, да би је присвојио, да би је поништио као божанску личност.

Човек више не тражи човечицу, своју суђеницу и животну сапутницу, већ се понаша као мужјак који гледа да на брзину зграби и покори своју женку.

Ја се просто чудом чудим, како већина ововремених жена пристаје на улогу женке!

Као да више нема космичке и божанске вертикале ни у мушкараца ни у жена.

Али, има и дивних и дивотних људи.

Има их, свуда око нас, у тишини.

Добри и племенити људи живе у тишини, како каже један древни песник.

Добри људи не воле рекламу, они се никада и нигде не рекламирају, јер добру и доброти не треба никаква људска реклама.

Реклама је за преваранте, за лаже и лупеже, за потуљене и зле.

Реклама је за безличне.

Што је мањи и беднији човек, све је већа бука и реклама око њега!

Ове лирске записе желим да завршим нечим лепим.

У славу пролећа, синоћ је моја унука Ленка, која има четири године, насликала овај цвет, који и вама прослеђујем.

Она је својим цртежом, који је назвала Ленкин цвет, поздравила буђење пролећа.