Радујем се свим бићем,

свим срцем и свом душом;

 радујем се и дивим се –

Светлости, Љубави и Самилости

што исијава из Срца Неба

и запљускује сва бића,

све знане и незнане,

све видљиве

и невидљиве светове.

Радујем се првом пролећном цвету

што провирује испод копнећег

и одлазећег снега

по горским висовима,

косама и присојима;

и радујем се првом пољупцу –

чедном и чистом

попут росе

на пропланку у праскозорје ранога лета –

двоје младих и невиних љубавника

којима свет још не стиже

да испрља, озледи и уцвели

дивотну, прозрачну

 и лепршаву душу.

Радујем се детињем осмеху

што лагано тоне у дубок звездани сан,

детету заспалом на белој,

нежној и топлој дојци матере своје;

и радујем се тихој,

 једва чујној,

 успаванци мајке над детињим сном,

у благо летње предвечерје,

док румени вечерњи зрак сунчев

 позлаћује и озарује прелепо,

блажено и божанствено лице

смерне и кротке

србске мајке,

која сву лепоту,

 доброту, самилост и чедност своју

поклања уснулом чеду

 на крилу своме.

(Татјана Кришков: ОДА РАДОСТИ)