Лирски записи

 

За Србе је најважније да надрасту и превазиђу страх.

Страх је опасан, потуљен и подмукао непријатељ.

Он се дубоко увуче у наше биће, у наш ум, у наше срце и у нашу душу, те нас поробљава и разједа изнутра.

Већ сам рекао – а верујем у то што сам рекао! – да атлантистичке парије не смеју више да насрну на нас као у пролеће 1999. године.

Не смеју, зато што би нестали за двадесет и четири часа.

Они могу само да прете празном пушком.

То је нижа гмазовска и предаторска раса без будућности.

Нас, Срба, има довољно да будемо свет за себе и свет по себи.

Немојмо гледати само на Србију, немојмо гледати само колико нас, Срба, има у Србији!

Јер, Срби не обитавају само у Србији, већ и у Русији, Белорусији и Новорусији.

Све су то једни те исти Срби.

Сви ми јесмо један истородан и истоверан Род.

Немојмо живети у страху и умирати у страху.

Живот у страху нема никаквог смисла.

Родина сваког расног Србина није само Србија, већ и Русија, Белорусија и Новорусија.

Морамо тако да размишљамо и тако да осећамо.

Не смемо више да имамо скучене и тескобне видике, те да свој поглед на нашу родну груду везујемо само за Србију.

Нама је Русија исто што и Србија.

Наравно, да ја овде имам на уму расне и самосвесне Србе.

Оне Србе који знаду ко су и чији су.

На Србе Хиперборејце и Аријевце.

За оне друге Србе, који су вештачки и лажни Срби, не постоји никаква родна груда.

Они немају родину, немају родну груду, немају завичај, немају отачество; они немају ништа, и они су никоји и ничији.

Њима више не смемо да се бавимо.

Они су за нас давно испричана прича.