Лирски записи

Речи имају чудесну моћ.

Могу да нас разболе, а могу и да нас исцеле.

Могу да нас застраше, али и да нас ослободе сваког страха.

Могу у најдоње светове да нас суноврате, а могу и да нас узнесу до самога Престола Створитељева.

Могу да нас усмрте, али и да нас из смрти поново у живот врате.

Заиста, речи могу много више од онога што ми и замислити можемо.

Зато је дужност песникова, да ствара дела која ће да јачају, како лични тако и општи дух; дела која ће да снаже, укрепљују, бодре и соколе, како појединце тако и народе; дела која ће да откривају нове путеве кроз тајинствене унутарње светове; дела која ће наставити свој самосвојан и самобитан живот и после одласка песниковог са овога света.

Речи морају да служе Истини, Правди, Лепоти, Доброти и Љубави.

И, не само да служе, већ речи морају да буду Истина, Правда, Лепота, Доброта и Љубав.

Зато је одговорност песникова велика.

Некада ни сам песник није свестан величине властите одговорности за сваку изговорену и написану реч.

По једном тајинственом, мистичном предању, песнику ће, на Страшноме Суду, да суде властите речи.

Речи су Врховне Божје Судије које, на невидљивој вододелници двају светова, одлучују о судбини песниковој, као и о његовом оностраном космичком путовању, по одласку са ових земаљских пространстава.

Прејаке речи убијају песника.

Ако га не убију у овоме свету, убиће га у будућим световима.

Али, у сваком случају, прејаке речи заиста убијају!