Лирски записи

 

Без достојанства народ је нико и ништа.

Најобичнија руља и светина.

Достојанство је повезано са космичком и божанском вертикалом.

Вертикала је кичма.

Без кичме ниједно видљиво тело не може да опстане.

Све повреде човек некако исцели, али повреде кичме остају за сва времена.

Огромна већина србског народа данас животари без без вертикале, без кичме, без достојанства.

Животарити значи: преживљавати илити тихо чилети, нестајати и умирати.

Страх је захватио већину србског народа.

Страх који убија све што је изнад животиње.

Нема ни душе, ни духа, ни свести.

Нема стваралштва, нема Пута навише ка Светлости.

Свуда је око нас само грабеж, пљачка и отимачина.

Ја се често чудом чудим, како су савремени Срби постали страшљивији од зечева!

Свако може да им припрети, свако може да их преплаши и застраши.

Већина Срба и Србкиња данас унапред пристаје на сваку врсту понижења.

Нема никакве побуне, нема никаквог отпора; свуда мук, тишина и шутња дубока као море сиње.

Не зна се ко је ниже пао, да ли Срби или Србкиње.

Србство је захватио разврат и блуд.

Некада су Србкиње словиле за најчеститије жене, а данас су постале последње белосветске дроље и блуднице.

Наши вековни душмани долазе у Београд само због блудничења.

Прочуло се да у Београду обитавају најбестидније и најподатније жене и девојке.

Београдски су сплавови постали стецишта блуда и разврата.

Што је најтужније, ми се тиме још и дичимо!

Србске мајке и србски очеви постали су први подводачи својих кћери.

Они мирно посматрају како њихове кћери блудниче са последњом белосветском фукаром.

Јад и беда разједа Србство, како изнутра тако и извана.

Над јадом и бедом палих Срба и Србкиња, сваки расни и самосвесни хиперборејски Србин, осећа неизрециво праисконо гађење.

О таквим Србима и Србкињама нећемо више да размишљамо.

Нека их нек блудниче и оргијају до Судњега Дана!

То је њихов избор.

Ми ћемо да се усредсредимо на ону дијамантску мањину самосвесних, самосвојних и самобитних Срба и Србкиња.

Они су космичка и божанска вертикала, они су будућност једног надолазећег и рађајућег галактичког Србства.

Једног будућег дијамантског Србства које ће да буди и освешћује свеколико човечанство.

Ја морам да верујем – и верујем! –  у то надолазеће дијамантско Србство које ће да препороди човечанство, свет и све ине светове у Васељени.

Морам да верујем, јер без те вере мени нема живота.

Без те вере, ја бих био последњи јадо и никоговић, нико и ништа, сенка и утвара.

Морам да верујем у будуће дијамантско Србство, како због потомака тако и због предака, како због будућности тако и због прошлости, јер прошлост и будућност творе бескрајни звездани круг око овога тренутка, око вечнога сада.

Све вас осећам, видим и доживљавам као самога себе.

Ја често и замишљам, да ви пишете ове лирске записе, а да их ја читам.

Зато ми нећете замерити што, некад и негда, можда, бивам преоштар на речима.

Пало је наше племе, пао је наш род и, стога, морамо на тренутке бити преоштри, да бисмо се пренули и разбудили, те да бисмо, сви скупа, кренули Путем навише ка Светлости, ка Дому своме.