Лирски записи

Дивота је кад те пријатељ обрадује, а још је дивотније кад те незнан пријатељ – пријатељ с којим се никада ниси срео у овоме свету и у овоме животном току –  изненада обрадује.

Мене данас обрадова незнан пријатељ својим песнички надахнутим писмом, писмом писаним пером и мастилом, онако како се негда, из срца и душе, писаху писма.

Писмо писано руком, пером и мастилом, или неким другим црнилом, казује много више од писма писаног на тастатури лаптопа.

То писмо је вишеслојно и вишезначно; оно открива душу и срце, дух и свест својега сачинитеља; оно има  и једну дубинску и висинску поруку из тајинственог оностраног; оно је писмо с ону страну писма, с ону страну видљивог и појавног.

Незнан пријатељ који ме данас обрадова зове се Жељко Стрика.

Пробуђени и освешћени хиперборејски Србин из Републике Србске.

(Нека ми опросте читаоци што, уместо Српске пишем Србске, јер је тако и правилније и исправније, са једног вишег језикословног, божанског и духовног становишта.)

Ако се Жељко и ја никада не сретнемо у овоме свету, а у овоме животном току – свеједно, ми ћемо један другом остати и бити истински – мада незнани – пријатељи.

Заиста, сви смо ми, на овај или онај начин, пријатељи једни другима.

Сви смо ми умрежени и повезани преко Галактичког Језгра, преко Акаше, преко Духа Стварања.

Сви смо ми Једно Велико Биће.

Сви смо ми капљице воде у ПраВодеану Живота и Светлости.

И, надасве, сви смо ми вечити путници на Путу ка Дому своме.