Лирски записи

 

Данас наиђох на слику свог оца, за коју нисам ни знао да постоји.

Стајала је у једној књизи коју годинама нисам узимао у руке.

У младости сам просто гутао књиге; по три обимне књиге прочитао бих за само једну ноћ.

Данас се просто чудом чудим, како сам успевао, и на који начин, да тако брзо читам!

Какво песничко лудило!

(Одавно не читам земаљске, штампане књиге, већ неке друге, звездане и небесне, скривене у Акаши, које су много вредније и битније од земаљских књига.)

Прво осећање које је прошло кроза ме, док сам зурио у очеву слику, јесте то, да ми јако личимо један на другога, скоро као да смо близанци.

До овог тренутка, заиста, нисам ни био свестан да толико личим на оца.

Знао сам да личим, али нисам био свестан да баш толико личим!

Очева слика је из средњег доба, када је, отприлике, био за десет година млађи од мене данас.

Слика ми је послужила као посредник и водич (као медијум) за разговор са оцем.

Никада се са оцем нисам ваљано испричао, до краја.

При сваком нашем сусрету, када сам ја био млад и зелен, остајало би нешто недоречено.

Са мајком сам се, канда, ваљано испричао, али, са оцем нисам, и жалим због тога.

Верујем да се сви ми тако осећамо.

Нико се од нас није ваљано испричао са својим оцем.

У младости смо вазда некамо хитали, а ни сами нисмо знали куда, камо и зашто хитамо!

Један мој врли пријатељ рече да, како године пролазе, све више личимо на своје очеве, на своје претке.

И то је истина.

Што смо старији, све смо ближи прецима својим.

Једном ћемо и ми, својим далеким будућим потомцима, бити древни и свети преци.

Да, бићемо!

Морамо у то да верујемо, и зарад предака и зарад потомака.

А и зарад себе.

Ако не верујемо у то, да ћемо својим потомцима у некој далекој будућности бити неки далеки древни и праискони преци, онда неће ни бити Србства.

О судбини Србства сви ми, овде и сада, одлучујемо.

Морамо бити свесни тога!

Не смемо дозволити да нас потрошачки свет обезличи и поништи као словесна бића.

Наша је света дужност да се боримо против заборава.

Јер, заборав је страшнији од смрти.

Застаните мало, уђите у своје срце, осетите и размислите.

Јесте ли осетили и схватили, док сте у срцу боравили, да је заборав страшнији од смрти?

Јесте!

Зашто вам ово пишем?

Ех, зашто?!

Да се, макар на тренутке, присетимо својих очева и мајки, својих предака.

Да поразговарамо с њима – у мислима, сновима и визијама.

И, на концу, да бисмо схватили, да све више личимо на своје претке, те да, стога, и не смемо да се одричемо својих предака!

Ако се одрекнемо предака, онда смо се одрекли себе, одрекли се потомака, одрекли се Србства, одрекли се живота.