Лирски записи

 

Против Србства се води рат без престанка.

Тек што је окончан Трећи, а ево, већ креће и Четврти светски рат.

Овај Четврти је најпотуљенији, најподмуклији, најскривенији и најприкривенији, па је зато, по Србство, овај рат и најопаснији.

Најопаснији зато што се води преко човеколиких срба, преко човеколиких грдила којима су придодата србска имена и презимена.

Овај рат против Срба воде срби који су стварани у неким пећима и лабораторијама – ватиканским, лондонским, бриселским и вашингтонским.

Тајни, потуљени и прикривени рат, на свим пољима, води се преко невладиних организација, које су основали атлантистички лихвари и гуштери, и у које су сместили нека мушка и женска грдила – истина, више је женских него мушких грдила – да растурају Србство и Србију, од дна до врха, како уздуж тако и попреко.

Свакако сте запазили, и освестили, да су у свим атлантистичким невладиним организација у Србији, као и другде у свету, све сама грдила.

Женска грдила су у првим борбеним редовима.

Та грдила жаре и пале по Србији.

То су човеколика женска грдила која мрзе све на овоме свету, па и у иним световима, али од свега што мрзе – Србе највише мрзе!

Скупљана су женска грдила свуда по свету, придодавана им србска имена и презимена, измишљана им биографија, па су потом довожена у Србију и убацивана у атлантистичке невладине организације, да би изнутра, најпотуљеније и најлукавије, та грдила над грдилима, разарала Србство и Србију.

Свако од вас, ко чита моје лирске записе и моју поезију, зна, да ја носим и живим неизмерну љубав према човеку, а, надасве, љубав према жени, према човечици.

Према жени, уз љубав, осећам и ону прасрбску, прасловенску, праискону хиперборејску саосећајност и болећивот.

У жени, као и у човеку, видим божанство.

Жену видим као богињу, а мушкарца као бога.

Али, ова женска грдила из атлантистичких невладиних организација нису женска божанства, већ женски бесови.

Јер само женски (као и мушки) бесови могу тако да мрзе све што је лепо, дивотно, племенито и узвишено.

То су женска бесовска грдила која у младости ниједан словестан и освешћен мушкарац није примећивао, па сада у позним годинама искаљују свој бесан – бес прерастао у мржњу над мржњама – према свему србском, а превасходно према мушком србском.

Сетих се једне клетве (а клетве знају бити грозне и ужасне!) која је некада могла да се чује међу Србљима Црногорцима, а бивала упућена женском чељадету: дабогда се над тобом мушке гаће не дрешиле!

Е, видите, управо та и таква женска грдила, над којима се у младости мушке гаће нису дрешиле, сада, у својим позним годинама, искаљују  свој свеколики бес над васколиким Србством, а нарочито над мушким бићем Србства.