Данас сам се,

док је Сунце клонуло ка заранку,

сусрео са Дубом,

под којим су ми се,

пре скоро пола века,

догађале прве љубави,

и под којим сам,

 у доба ране младости,

читао најлепше књиге

и певао најдивотније љубавне песме.

Ја сам тада још увек

био смеран и чедан,

 заљубљен и занесен

својим песничким сновима и визијама,

а Дуб бејаше у пуној снази живота,

 већи и моћнији од свих дрвета

у свом шумском царству;

достојан и дичан

на своме царском престолу.

Под тим сам Дубом,

 у један пролетњи сутон,

румен и зимзелен,

први пут пољубио драгану своју,

и под тим се Дубом, гле,

у једно јесење вече

 жутог и руменог лишћа –

попут наших древних паганских предака,

 а уз свирку и песму вилењака –

венчасмо драгана моја,

невеста моја и ја.

Прошло је скоро пола столећа

од оних дивотних, а минулих

узвишених и лепршавих дана

 ране младости,

 када сам само сневао,

и певао,

о љубави

широј од банатске равнице

и лепшој од звезданог неба;

и када сам,

свим срцем својим,

веровао –

као и данас што верујем! –

да је васцели свет

само за нас двоје љубавника створен.

Загрлио сам своје старо

и уморно Дрво,

које памти све песме и снове моје,

 и које је сведок једне љубави божанствене

која се догодила давно,

а која и данас живи

у сваком тренутку вечности.

 

(Негде у банатској равници, 9. цветња 7523. године)