И дан просневах

 под липом свом у цвату,

на небу плавом и дубоком,

 уз бучање и брујање пчела

 што, у ројевима и јатима,

долећу ниоткуд и одлећу незнано куда,

 снова се враћајући и изнова одлазећи,

 без предаха и престанка.

У сутон сав од смиља

и мириса липовог цвета,

 изгрева пун Месец –

огроман, румен и жут –

понад уснулих и полеглих

кућа у даљини,

одакле,

на дашку топлом ношен,

долепрша, гле!

сребрни вечерњи звон.

(У Великом Гају, 31. цветња 7523. године)